ZARĐALO GROBLjE ISTORIJE: Trunu lokomotive sa dušom i pričom

Umesto da sa ponosom građane podsećaju na davna vremena kada su predstavljale poslednju reč tehnike, osam parnjača koje su deo fonda Tehničke zbirke Železničkog muzeja iz Beograda, decenijama zapuštene čame u krugu Mašinske industrije i Železničke stanice u Nišu. Zarđale, oronule, ispisane sprejevima… Pročitajte još: Nestala lokomotiva koju nema svet! Da svaka od njih krije svoju istoriju i neku svoju priču po kojoj se izdvajala od drugih, sećaju se još jedino članovi Udruženja ljubitelja železnica, koji su više puta na razne načine pokušali da parnjače zaštite od zuba vremena i zaborava. Ona iz 1900. godine postala je čuvena jer je vukla najslavniji voz u istoriji svetskih železnica „Simplon orijent“. Druga je bila superekspresno čudo tehnike zbog čega ju je krasio naziv „Leteći Beograđanin“ dok je jurila prugom Beograd – Zagreb, a tu je i jedina sačuvana parna lokomotiva iz 1881. godine, kao i ona koja je vukla lokalni radni voz „Pilot“ i koju su železničari nazvali „Ćuran“ zbog takvog oblika dimnjaka. Međutim, malo ko u Nišu uopšte i zna da one postoje. Pročitajte još: Vandali upali u muzej u Beogradu i napravili haos Poslednji vozač parne mašine u Nišu Ljubiša Stanković, koji je, kako kaže, porastao i odrastao i radni vek završio upravljajući raznim mašinama, od najstarijih do najsavremenijih, posebno poštovanje ima prema lokomotivi „sa dušom“ kakva je bila ona koja je morala da se prethodno dobro naloži. – Parnu mašinu raznih serija vozio sam 14 godina, do 1973. kada su isključene iz upotrebe. Mogu danas da izmisle i supersoničnu lokomotivu, ali lokomotivu s dušom – više ne. Parnu lokomotivu ne možeš da voziš sam, već imaš ložača koji radi pod nadzorom mašinovođe. Ugalj se baca lopatom, ložište se pokrije, ložiš, zatvoriš, podigne se para, ti povučeš vodu, pa opet – priseća se ovaj zaljubljenik u železnicu koji je sa Udruženjem pokušao da zaštiti ove lokomotive. On i danas često obiđe Ložionicu – mesto gde je početkom dvadesetog veka postojala železnička radionica i gde se danas nalaze tri lokomotive. Jedna od njih je nemačka lokomotiva sa četiri cilindra, parnjača za vuču lakih i putničkih vozova serije 01, napravljena dvadesetih godina prošlog veka u Berlinu, ali su joj inženjeri Mašinskog odeljenja „Jugoslovenskih državnih železnica“ 13 godina kasnije dodali aerodinamični oklop da bi razvila veću brzinu. Testirana je na pruzi Beograd – Zagreb 1937. godine. Bez vagona dostigla je brzinu od 145 kilometara na sat, a sa pet vagona od 128 tona jurila je 122 kilometra na sat. Superekspresna parna lokomotiva dobila je nadimak „Leteći Beograđanin“.Ljubiša Stanković, poslednji vozač parne mašine u Nišu Najvrednija od svih železničkih eksponata u Nišu svakako je lokomotiva serije 05 stacionirana u krugu „Mašinske industrije“, do koje je moguće doći samo uz pomoć nekog ko dobro poznaje teren. – „Jugoslovenske državne železnice“ su 1929. godine iz Berlina nabavile 110 ovakvih lokomotiva i koristile ih za vuču vozova kroz Slavoniju, Srem i Pomoravlje. Lokomotiva JŽ 05-025 bila je jedna od najbržih. Ovakve lokomotive dostizale su brzinu od 100 kilometara na sat, pa se od Beograda do Niša, u periodu od 1945. do 1959. godine, stizalo za 4 sata i 17 minuta – objašnjavaju u „Železniciama Srbije“.Foto Natalija M. Rudarska lokomotiva „Baba Milka“ LOKOMOTIVA „BABA MILKA“ Iako bi zaljubljenici u vozove nesumnjivo voleli da lokomotive „sa dušom“ budu sačuvane od propadanja i predstavljene javnosti, u Nišu je izložena samo „Baba Milka“, mala rudarska parna lokomotiva korišćena u rudniku mrkog uglja „Jelašnica“. Ona je svoje mesto našla na platou ispred upravne zgrade „Železnica Srbije“, nakon što je reparirana.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike