Učitavanje mogućeg smisla – bekstvo sa zemlje

Smrt ruralne civilizacije, koja je kod nas počela sredinom prošlog veka, potvrđuje se kao fatalna istorijska zakonitost. Mi se, u Srbiji, zavaravamo nadom da se pražnjenje seoskog prostora može zaustaviti poboljšanjem životnih uslova, izgradnjom tzv. infrastrukture, uvođenjem vodovodne i kanalizacione mreže, te modernizacijom puteva. U Francuskoj je sve to izvedeno, i uzalud.Posle višegodišnjeg prekida, i ove zime provedoh nedelju dana u Overnji (Auvergne). To je prostrana visoravan u gorskom srcu Francuske, južno od Klermon Ferana, u pravcu Monpeljea. Prvi put sam tamo boravio pre četvrt veka, sa Sanjom i decom: oni su uživali u skijanju, a ja u planinskom vazduhu na nadmorskoj visini od 1.400 metara. Smeštaj u starim preuređenim kućama, u vlasništvu meštana ili opštine, a kuće, priča za sebe: zidovi od tamnog vulkanskog kamena, kadikad veoma debeli, pa su u njih, naknadno, uklopljeni klozeti. Na kamenu se nije štedelo, a uziđivan je bez maltera i cementa. Zgrade se, i nakon dvesta-trista godina, dobro drže.U protekle dve decenije i u Overnji se mnogo toga promenilo.Okončani su neki procesi na koje svojevremeno nisam obraćao pažnju. Pokrajina se umorila, seoski turizam prepolovljen, kafane i male prodavnice zatvorene, kuće zamandaljene, nude se na prodaju po niskoj ceni, mali hoteli prestali da rade. Sliku posmrtne pustoši pojačavaju prazni pašnjaci, pošto krave zimuju u prostranim štalama. (Da su tamo, može se suditi po ogromnim balama sena složenim ispred metalnih kapija.) Na sokacima, ovde-onde, poneki sporohodeći starac, zagledan u tačku do koje nikad neće stići. Mladi se panično razbežali, kako se već beži od grobljanskog mrtvila. Od podmlatka su ostale dve kelnerice u kafani pored skijaškog centra, i unuka starog sirara čija je radionica osnovana pre dvesta godina, a proizvodi mu i danas dobijaju nacionalne zlatne medalje.PROČITAJTE JOŠ: Selo od 400 meštana i 10.000 knjigaMukla muka sveopšteg umiranja, kao i u mom rodnom selu, u Šumadiji, a pošto je Francuska jaka i bogata zemlja, razmere propadanja su šire i deluju bolnije. Smrt ruralne civilizacije, koja je kod nas počela sredinom prošlog veka, potvrđuje se kao fatalna istorijska zakonitost. Mi se, u Srbiji, zavaravamo nadom da se pražnjenje seoskog prostora može zaustaviti poboljšanjem životnih uslova, izgradnjom tzv. infrastrukture, uvođenjem vodovodne i kanalizacione mreže, te modernizacijom puteva. U Francuskoj je sve to izvedeno, i uzalud. Asfaltni putevi dopiru do najdaljih zaselaka, čak i do usamljenih kuća, a služe jedino za to da se lakše i brže pobegne u beli svet. Država ima i posebno ministarstvo za „uređenje teritorije“, to jest za brigu o stanju lokalnih prilika, i opet, odumiranje ne prestaje. Apoteke, piljarnice, pekare, pošte i ambulante se i dalje, jedna za drugom, zatvaraju, a pomoć Evropske unije poljoprivrednicima više služi za njihovo obuzdavanje i u Briselu planirano usmeravanje, nego za slobodan razmah i napredovanje. Staklenici i plastenici Holandije na tlu otetom od okeana, u toj viziji, imaju veći ugled i bolju prođu od plodova sa stare galske zemlje.Foto V.DanilovPrema zvaničnoj statistici, svakog drugog dana po jedan francuski seljak izvrši samoubistvo.Umiranje sela je nezaustavljiv proces modernih vremena. On je ohrabrivan kako sleva, tako i od građanske desnice, gadljive prema svemu što odonud dolazi. Već je Marks govorio o „idiotizmu seoskog života“, a u izvođenju proleterskih revolucija od seljačije nije očekivano razumevanje, iako je u tim prevratima najviše stradala. Građanska elita na tu stranu gleda sa odvratnošću, i više je brinu srušene udžerice u Savamali, nego pražnjenje čitavih istorijskih pokrajna u unutrašnjosti Srbije. Sličan je odnos i pariske inteligencije prema „dubokoj Francuskoj“. Sa otuđenom elitom nastupaju i mnogi seljački sinovi koji svoju emancipaciju mere stepenom udaljenosti od rodnog tla.Ovo pustošenje, ovaj pomor epohalnih razmera pratimo sa fatalističkom pomirenošću. Godišnji demografski manjak se, kod nas, iskazuje brojkom od 30.000 duša. Negde pročitah da, u našim varošima, živi i deluje 30.000 mladih žena voljnih da, povremeno ili uredno, ulepšavaju večere poslovnim ljudima. Te dve brojke su, očigledno, u vezi. Pratilice biznismena (call-girls) nemaju vremena ni volje da se posvete porodičnom životu i nastavljanju vrste. Ne može se, istovremeno, služiti i Đavolu i Bogu.Bežanija sa zemlje je raskid sa načinom života koje je zemaljac negovao hiljadama godina. Težnja za bekstvom od sebe i svoje sudbine, razumljiva na metafizičkom planu, najsažetije je izrečena u Bodlerovom uzviku „Bilo kuda izvan ovog sveta!“ Bodler taj imperativ nije izrekao na maternjem, nego na engleskom jeziku: „Anywhere out of this world!“ Čovek može sebi svašta da dozvoli, a zemlja nema kuda iz sebe. Napuštena, vraća se u kosmičku prapostojbinu, postaje bespomoćno dobra, treperi kao beskrajno kraljevstvo travki i mrava, sa ponekim starim hrastom koji nadzire njenu tišinu, i koga ni gromovi neće pomeriti s mesta. Odvrativši pogled od zemlje, tonemo u bezizlaz, batrgamo se po sebi bez pravca i oslonca. Zahvaljujući poljoprivrednim mašinama, njive se i dalje zirate; da nije mašina, planeta bi se u nekoliko godina pretvorila u pustaru. Sa mašinama, prestali smo da rukama dodirujemo zemlju, da se grejemo njenom hlebnom toplinom. Benzinska isparenja su se pomešala sa plodorodnom vlažnošću. Traktorista i kombajner sede na visoko uzdignutim postoljima. Žetva se, u sezoni, obavlja i noću, a dosada se ubija preko tranzistora turbo-folkom.Foto V.DanilovTo se zove Progres, sa svojim dobrom i pratećim zlom. Seljački život je bio veoma težak, rad naporan, i današnje otimanje od zemlje je otimanje od mukotrpnog dirinčenja, ali se u tom oslobađanju kidaju i neke vitalne pogodbe čovekove sudbine. Vekovima nagomilavanu muku zamenjuje, bar zasad, ideal nerada. Odbacuju se prvobitni uslovi života u dosluhu sa prirodom.Izlazi, po svemu, da je seljaštvo okončalo svoju istorijsku ulogu: izgradilo je bogat jezik, ugradilo se, sa pešadijom, artiljerijom i konjicom, u temelje države, prehranilo čitave naraštaje u znoju lica svoga, i njegova pomoć više nije neophodna. U Americi, pet posto stanovništva obezbeđuje hranu za ostatak življa, kao i za jedan deo gladnih u svetu…PROČITAJTE JOŠ: LICITACIJA DRŽAVNIH ORANICA: Selo složno, svi dobiliSeljačiju je jedino u rađanju teško zameniti. Do poremećaja demografske ravnoteže došlo je, između ostalog, i zbog njenog gašenja. Rađanje podmlatka je, nekad, bila prirodna funkcija sela: i sama reč narod dolazi od glagola naroditi se – narod je ono što se narodilo. Nekad je to išlo samo od sebe, nacija se obnavljala onako kako se obnavljaju šume, kako se podmlađuju livade, a danas su u to upletene svakojake računice, zahtevi i preduslovi. U Francuskoj, baš kao i kod nas, seljaci ne uspevaju da se ožene.Otkako znam za sebe, pratim odumiranje sela, u zavičaju i izvan njega, a i sâm sam slamčica oduvana iz rodnog gnezda. Rasap je počeo još krajem 19. veka, da u građanskom ratu 1941–1945. dobije smrtonosno ubrzanje. Selo se rascepilo iznutra i urušilo spolja, iz rata je izišlo kao razbijena vojska koja ne zna ko ju je, kad i kako porazio. Oslonci koji su ga držali u uspravnom položaju – religija, monarhija, porodična solidarnost – poljuljani su i uprljani. Diskreditovano od nerazumljive i tuđe ideologije, u sopstvenoj kući se počelo osećati kao tuđin. Nova vlast ga je trpela kao oživeli ostatak prošlosti, u očekivanju da konačno nestane, što se i dogodilo.Foto V.DanilovMožda je ovo čemu danas prisustvujemo haotično preperjavanje, početak preobražaja čiji ishod ne uspevamo da sagledamo. Umiranje, ipak, nije prijatnije za gledanje samim tim što je neizbežno i prirodno. Zla volja prema zemlji krunisana je uvođenjem genetski modifikovanog semenarstva, te trovanjem pesticidima, insekticidima i herbicidima. Domaće seme čuva tek poneka starica, uvijeno u novinsku hartiju, skriveno u budžaku kamo „Monsanto“ nije stigao da proturi svoje kandže.Ljudske čestice su se uskovitlale, nadiru sa istoka na zapad, sa juga na sever; hitaju u gradove, u provod i lakoću, bilo kuda izvan stvarnosti. Milioni stopala jure bez obaziranja na tlo koje gaze. Zemlja se ne miče, ona zna da čeka. Ako joj se ne vrate opamećeni, živi i zdravi, njihove zemne ostatke će, na kraju, svakako primiti u se.(Pečat/Milovan Danojlić)

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike