Teško je kupiti dobrog komšiju

ZA njega je Koraćica mnogo više od prelepog kosmajskog krajolika, pogleda sa terase nalik razglednici, mira i bega od prestoničke vreve. Ta stara, topla, srpska kuća iz 1888. godine, postala je Radoslavu Raletu Zelenoviću, sadašnjem upravniku audio-vizuelnog arhiva SANU, neprocenjivi komfor za uspomene. Dom. Ona je i svojevrsna zamena za zavičaj, koji je ostao na Kosovu i Metohiji, sinonim za čaj sa komšijom Bobanom, jutarnju kafu u seoskoj kafani, bliskost sa suprugom Vesnom, prijateljima, uživanje sa životinjama, mirisu dunja… Koraćica je bivšem legendarom direktoru Jugoslovenske kinoteke i uredniku filmske redakcije RTS „otkrila“ kako se uz vino, ili „domaću“, sa Batom Živojinovićem i Borisom Dvornikom dočekuju jutra uz harmoniku. Kako se goste svetske zvezde poput Liv Ulman, Nikite Mihalkova, Kolombe Domingez – čuvena mama Huanita iz filma „Jedan dan života“… Ali i kako se, po strogom savetu kardiologa, vode mirni dani, bez kapi alkohola, gde danas piše knjigu „Kako su nam otimali Kinoteku“. I pre svega, ušuškano, živopisno, zeleno selo na Kosmaju, pokazalo mu je kako žive srpski domaćini. Kakvu borbu danas vodi pošten seljak, poput njegovog komšije Aleksandra Jovanovića, od čijeg je dede Marka, pre tri decenije, kupio kuću. – Aleksandar ima suprugu, troje dece, obrađuje 20 hektara, ima 20 krava i živi na zemlji na kojoj su i njegovi deda i otac – priča nam Rale u bašti svoje kosmajske oaze. – To je za mene gazda. Ne bogataš za koga drugi rade, kako se danas pogrešno interpretira, već domaćin koji je sačuvao ono što je nasledio, i kada i nije raširio, makar nije ni raskućio. Seoska idila, poetična i privlačna, međutim, dodaje, nije tako laka srpskom domaćinu, ako nema vodovod, ili kanalizaciju, put… Jer, kako veli, ta nebriga se najviše oseća baš u selu i sistem mora da pomogne da bi i srpsko selo bilo, kao i austrijsko. Ovako, uz par sati vode dnevno, iz bunara koje su sami kopali, ne znaju šta će pre kad dođe voda: da li da peru štale, poje stoku… Iako je reč o beogradskoj opštini. PROČITAJTE I: VELIKI TALENAT SA DEVET GODINA: Tea redom smečuje za pobede – Imam ovde 40 voćaka, i jabuke kožare, dunje, šljive, i uživam u trenutku kada se sve razbehari. Ali, Koraćica nije mesto gde sam ja domaćin. Ono što je Aleksandar ovde, to sam ja bio u Kinoteci. Ovo ovde mi je gušt. I odmor i prijatni umor i razonoda. Imam 11 mačaka i dva psa, koje treba nahraniti i cveće, koje treba zalivati, orezivati, travu pokositi. Narod koji treba obići i ugostiti… Ja sam od ovog sela uzeo najlepše, iako je u pravu bio moj otac kada mi je govorio „Kućni prag je najveća planina“. Uvek ima nekog posla.IDILA Sa suprugom Vesnom,foto D.Milovanović Kuća koju su Rale i Vesna renovirali je s kraja 19. veka. Stara čatmara i dalje je ispod stiropora i fasade, ostala sačuvana i netaknuta. Ako bi neko ikad poželeo da vidi kakva je bila, dovoljno je da samo oljušti „glazuru“. Šmek starine, oseća se od drvene kapije, preko ograde, pa do starog mlekara koji Rale nije dao da se sruši. – Osamdesetih godina, kada sam rešio da kupim ovu kuću, sećam se da nisam imao dovoljno novca, ali da mi je gazda Marko tada rekao da se raspitao o meni i da dam para koliko sam sakupio. Kaže on meni, „Lako ću kuću da prodam, ali teško je kupiti dobrog komšiju“. I tako smo Vesna, sin Đorđe i ja dobili ovo utočište.foto D.Milovanović Priča nam Rale, uz smeh, lagano, sećajući se toliko toga i pokazujući nam šta je sve sakupio i sačuvao u svom „muzeju“. – Čuvam ovde i stari plug, mnogo oruđa koje se koristilo na selu, imam i stare pegle, mlinove za biber. Uspomene sa festivala, nagrade, fotografije, šolja iz čuvenog „Rik bara“ iz Kazablanke, uspomena na „Vuka sa Prokletija“, prvi igrani film koji sam radio, najdraža nagrada „Bela golubica“, jedan od prvih radio-aparata na Kosovu, stolice iz Kinoteke drvene posleratne… Sve je to ovde našlo mesto. Osim toga, i velika biblioteka od 1.000 knjiga koju sam nasledio od roditelja našla je svoje utočište u Koraćici. foto D.Milovanović PUNO BURE RAKIJE ZA KRALjA KRALjEVIĆ Tomislav je nekoliko puta dolazio u Koraćicu. Prvi put se celo selo okupilo da to vidi. – Od 1932. godine u našoj porodici čuva se bure za rakiju koje je pripadalo kraljevskoj porodici. Pokazao sam ga princu, a on je tražio da mu ga poklonim. Gledam ga, premišljam se, ali pristanem. On se nasmeja: „Hoćeš li da mi pokloniš puno ili prazno?“ Ja se našalim: „Vaše visočanstvo, sad ste pravi Srbin, prvo hoćete da vam poklonim bure, a onda hoćete da bude puno!“ Smejemo se i izlazimo, kad komšija Marko, od kog sam kupio kuću, nije shvatio da se šalimo, pa mi besno govori, „Zelenoviću, brukaš se pred kraljem za trideset kila rakije! Ja ću da ti dam, ako nemaš!foto D.Milovanović PODRUM PUN USPOMENA POSVEĆENOST čuvanju uspomena kao direktor Kinoteke Rale je preneo i u svoj vinski podrum. Na drvenim policama poređane su butelje, a svaka flaša, kaže, ima svoju priču. Sakupio je oko 500 boca, među kojima i vina koja su služena u Kanu, kada je Emir Kusturica osvojio „Zlatnu palmu“. Tu su i dve flaše iz Titovog podruma, ali i vina koja je pravio princ Tomislav Karađorđević.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike