Tajna podzemnog grada ispod Belog dvora

KAKO je teklo isleđivanje i pogubljenje generala Dragoljuba Draže Mihailovića ostaje tajna koju ni ovaj tekst neće dopričati, ali će možda dodirnuti neke segmente misteriozne Mihailovićeve sudbine, ili je možda bolje reći – njegovog kraja. General kraljevske vojske u otadžbini bio je zatočen od strane komunističkog, posleratnog, Titovog režima i pogubljen posle suđenja 1946. godine.Pročitajte još – Čiča Dražu pokopali kod Belog dvora? Poslednji koraci Mihailovića nisu jasno utisnuti u tkivo zvanične istorije. Neke od naznaka o kojima su „Novosti“ pisale u proteklim brojevima nagovestile su da je četnički vođa možda bio zatočen u podzemnom skloništu ispod Belog dvora na Dedinju. Odlučili smo da proverimo tragove… SPLET HODNIKA UZ dozvolu i podršku prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića ušli smo u podzemni koridor ispod dvorskog kompleksa. To mesto dugo nije imalo posetioce, a sklonište očigledno potiče iz predratnog doba, baš kao i sam Beli dvor, čija je izgradnja realizovana između 1934. i 1936. godine. Ratne pretnje su već u to doba nagoveštavale zlo vreme Evrope koje će se rasplamsati tokom Drugog svetskog rata i ovakav objekat bio je potpuno neophodan.Pročtajte još – Dražina slika rešava enigmu U prizemnom delu zdanja nalazi se prostorija u čijem središnjem delu je metalna kapsula sa vratima koja nas vode duboko pod zemlju. Uz nas je i iskusni speleolog kluba ASAK Željko Latas, koji je kročio prvi niz okomito, metalno, spiralno stepenište. Brojimo 72 stepenika pre nego što opet stajemo na ravno betonsko tlo. Tamu koja nas je zatekla rasterujemo baterijskim lampama, električna mreža je odavno stradala, i put nas vodi dugim hodnikom koji se spušta laganim padom. Na svodovima vidimo kapi nastale od kondenzacije. Predstoji nam više od stotinu metara dok mirno nastavljamo hod ispod najpoznatijeg zdanja na Dedinju. U mraku sve deluje još čudnije, tim pre što kroz hodnik odjekuje upečatljiv eho posle svakog koraka ili glasnog komentara. Najzad, stižemo do vode koja će nas sprečiti da nastavimo put. Spust niz hodnik vodi nas do jezera sačinjenog od podzemnih voda koje nisu htele da nas puste da „zaronimo“ dublje u prošlost. Ili je tako izgledalo dok nismo shvatili da podzemni put kroz utrobu Dedinja i Belog dvora ima i drugu stranu. Možda nije sve pod vodom? Upornost nam je pokazala da je upravo tako.Jedan izlaz sa druge strane, nekoliko stotina metara niz padinu u šumi koja okružuje staru kraljevsku rezidenciju imao je još nešto da nam „dopriča“… OPREMLjENE ODAJE NA obroncima Dedinja postoji još jedan ulaz koji nam „obećava“ avanturu jer nas odmah čeka strmo stepenište. Tamo je još jedan sistem povezanih podzemnih objekata očigledno napravljen za sakrivanje važnih ljudi u doba ratne opasnosti ili bombardovanja. Onaj hodnik iz samog Dvora, kao i ovaj – deo su iste celine.Ulaz u podzemni grad štite metalna vrata i mnogobrojne stepenice koje vode dole Prostorije su povezane hodnicima, ali su odeljene velikim, metalnim vratima. Pored odaja u kojima se nalazi i dalje drveni, brodski pod, postoje i prostorije u kojima su ostali dizel generator za napajanje električnom energijom, kao i sistem za ventilaciju. U jednom delu se vidi dinamo, odnosno način na koji bi jedan vojnik seo na bicikl i upirući u pedale omogućavao bi stvaranje struje i pokretanje mašine za ventilaciju. U sledećoj prostoriji je i mokri čvor sa tušem, a vrata imaju i špijunku. Očigledno je da je onaj ko bi bio skriven u ovom skloništu imao potpuni komfor u slučaju ratne opasnosti. Potom se vraćamo u istoriju samog objekta i predmete u njemu. Sigurno je da je betonsko sklonište napravljeno pre Drugog svetskog rata, ali je izvesno da je služilo i onima koji ga nisu napravili, partizanskim jedinicama koje su osvojile Beograd. Najzad, i Josip Broz je boravio na ovom mestu koristeći ga kao rezidenciju do 1946. godine. Ostaje pitanje da li je Draža Mihailović bio utamničen ovde, kako nagoveštavaju neki izvori. Poznato je da je suđenje održano u današnjem Domu garde na Topčideru, a ovo mesto je relativno blizu. Da li su Mihailovića držali baš ovde tokom sudskog procesa ili ne, teško je reći. Tek, izvesno je da je ovo mesto imalo svoj veliki strategijski značaj, baš kao što danas ima samo istorijski. Zamolili smo predsedavajućeg Krunskog saveta Dragomira Acovića da nam bude domaćin tokom ovog podzemnog obilaska. On nas prvo podseća da je u dnevniku dežurnog ađutanta od 6. aprila 1941. godine ostalo zabeleženo da je mladog kralja Petra ovaj spustio u sklonište kada je počelo bombardovanje. Istina, kralj je boravio u Kraljevskom dvoru, a Beli dvor je tada bio prazan, ali je imao sklonište koje nije imao deo u kojem je mladi monarh boravio. – Postojale su još neke podzemne odaje u okviru ovog kompleksa – podseća Acović. Jedna od prostorija – Jedan podzemni prolaz bio je u donjem nivou kasarne Dvorske garde, a drugi se nalazio blizu Meštrovićevog paviljona. Te odaje su uglavnom imale instalacionu ulogu. Bilo ih je i ispod jednog bazena koji su kasnije komunisti nalili betonom, ali i ispod zgrade kraljevskog Maršalata. Kuda su sve vodili tajni podzemni koridori teško je danas do kraja reći.U podzemnim odajama sačuvani su delovi grba ŽIVI KREČ NEKI izvori govore da je pogubljenje Draže Mihailovića bilo na Adi Ciganliji, koja je u to vreme bila ostrvo, jer je Savsko jezero napravljeno znatno kasnije. Drugi, noviji izvori nagoveštavaju da se sve dogodilo u blizini Belog dvora. Naš sagovornik podseća da je u dvorištu ovog dvora sahranjena i Titova velika ljubav Davorjanka Paunović – Zdenka, Brozova ratna sekretarica. – Pošto je voleo da mu bude blizu sve što mu je priraslo k srcu, možda se gest sahranjivanja Mihailovića takođe uklapao u njegovu logiku – sarkastično primećuje Dragomir Acović. – Naime, u bašti su mu, pored nje, ukopani i omiljeni pas, kao i konj, pa je možda hteo i da mu „omiljeni neprijatelj“ bude blizu.U skrivenim prostorijama bio i sistem za ventilaciju, kao i generator koji je radio uz pomoć bicikla Ipak, predsedavajući Krunskog saveta misli da je ostacima četničkog vođe „presudio“ živi kreč, te da od njegovih zemnih ostataka nije danas ostalo ništa. Kroz Mihailovićevu sudbinu naš sagovornik podseća kako „ni jedna tajna nije večna, a da neki mrtvaci još dugo govore iako su izgubili živote“. – Neke priče mogu dugo da traju, dok traje i prodavac koji će ih obelodaniti. Često je sve pitanje cene. A ona je ili materijalna, ili cena straha. Većina ljudi koji su bili dobro upućeni u Mihailovićevo pogubljenje imali su porodice i naslednike koji bi kad-tad mogli da ispričaju svoja saznanja. Ali, bilo je i onih čiji su „naslednici“ brinuli da se tajna nikada ne raspriča. Mnogo puta smo bili svedoci da se neka važna dokumentacija odjednom ne nalazi tamo gde bi trebalo, kao i da se naprasno pojavi tamo gde joj nije mesto. Po meni je pitanje – ko će da progovori, kada i pošto. BROZOVA SEOBA U UŽIČKU TITO je samo do 1946. godine bio u Belom dvoru, kada prelazi da živi u Užičku ulicu. – Razlog je jednostavan – podseća Acović, čiji je stric pre Drugog svetskog rata napravio tu vilu. – Moj predak je napravio najozbiljnije sklonište tog doba ispod kuće. A Broz se očigledno plašio bombardovanja. Štaviše, tokom Drugog svetskog rata su u istom zdanju boravili i najviši nemački oficiri iz istog razloga.Jedan od izlaza, nekoliko stotina metara niz padinu, vodi direktno u šumu Foto Vojislav Danilov DVOSTRUKO UVEĆANjE POVRŠINA zemljišta na kojem se nalazi Beli dvor u kraljevo vreme bila je 62 hektara. Na tom prostoru postojali su i neki dodatni objekti kojih danas više nema, jer su srušeni tokom rata. Kako objašnjava naš sagovornik, posle rata je Tito proširio površinu svoje tadašnje rezidencije na 135 hektara. Jedno od viđenja zašto je Broz tako radio, Acović jasno plasira kroz činjenicu da je „voleo čistinu, a i teže ga je bilo nanišaniti sa velike daljine“.Ispod Belog dvora protežu se dugački hodnici, delimično potopljeni

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike