Srđan Perišić: Srpska elita ne razume geopolitiku

Doktor Srđan Perišić pripada krugu najuglednijih srpskih geopolitičkih analitičara mlađe generacije. Perišić je odnedavno savetnik za politička pitanja Milorada Dodika, srpskog člana Predsedništva Bosne i Hercegovine. Inače predaje međunarodne odnose i geopolitiku, a odličan je poznavalac dešavanja u najvećoj državi slovenskog sveta o kojoj je napisao knjigu „Nova geopolitika Rusije“. U intervjuu za „Pečat“ iznosi svoje procene aktuelnih, ali i budućih geopolitičkih „igara“ na prostoru bivše Jugoslavije, kao i odnosa među velikim silama koji bi mogli imati posledice po budućnost srpskog naroda.* Kako vidite sadašnji geopolitički položaj Srbije u situaciji kada Vašington nastoji da odstrani „maligni“ ruski uticaj s našeg prostora, a zvanični Beograd pokušava da postigne „kompromisno rešenje“ s Prištinom o razgraničenju?Srbija se nalazi u teškoj situaciji, ali je ona bolja nego pre deset, dvadeset ili trideset godina. Evropske sile i SAD koje su zajedno spolja učestvovale u razbijanju Jugoslavije i dalje Srbiju i Srbe vide kao geopolitičkog protivnika. To se simbolično videlo u Parizu, u tretmanu Srbije na svečanosti obeležavanja sto godina od završetka Prvog svetskog rata. Sada su te sile usmerene ka zaokruživanju nezavisnosti Kosova i odvajanju Srbije od saradnje s Rusijom, jer se ta saradnja poslednjih godina obnovila. Drugu dimenziju teškog položaja Srbije čini srpska elita. Nažalost, njen najveći deo je još uvek zaslepljen Zapadom i od te zaslepljenosti ne razume zapadnu geopolitiku. Međutim, i pored teške pozicije za Srbiju postoji šansa. To je promena međunarodnog poretka. Tu promenu moramo da razumemo. Ako Srbija nije razumela šta se desilo rušenjem Berlinskog zida 1989, da je tada došlo do smene međunarodnog poretka, nadam se da će razumeti sadašnje globalne i evropske promene.* Da li verujete da je, s obzirom na navodne signale o „korekciji stava Vašingtona“, u ovom trenutku moguć bilo kakav sporazum između Srbije i Kosova ili je, kako neki smatraju, Vučićevo uporno insistiranje na rešavanju ovog problema zapravo u funkciji dobijanja vremena?„Korekcija stava Vašingtona“ ne može da bude izvan osnovne zapadne geopolitike prema Srbiji, a to je držati Srbe na Balkanu rasparčane, i pritiskati ih da odustanu od veza s Rusijom. Tramp još uvek nije promenio geopolitičku strategiju prema Srbiji koju gledamo i doživljavamo već decenijama. Da li će uopšte Tramp uspeti da pobedi američki establišment? To niko ne zna. Ne zna se i da li će Tramp uspeti da s Moskvom ostvari bilo kakav, makar i polovičan dogovor? Pitanje našeg Kosmeta se ne može rešiti bez dogovora između Vašingtona, kao sponzora kosovskog secesionizma, i Moskve kao sile koja se brani na Balkanu i koja hoće da brani naše interese. Zbog toga nam je potrebna taktika dobijanja vremena i nadam se da politički vrh Srbije to i radi. Međutim, šta ako to politika Srbije ne radi? U tom slučaju, bilo kakvo razgraničenje i sporazum s Kosovom ne može da bude u korist Srbije. Zašto? Zato što u tom razgraničavanju s Kosovom i Albancima nemamo na koga da se oslonimo. Ne možemo to sami izvesti, a Albanci imaju i SAD, Francusku, Britaniju i Nemačku na svojoj strani. Oni nisu na strani Srbije. To je iluzorno očekivati. Signali iz Vašingtona nisu znak da se geopolitika Zapada prema Srbiji promenila, već da menjaju modalitet kako zaokružiti nezavisnost Kosova.* Imajući u vidu stav Moskve da Rusi ne mogu biti veći Srbi od Srba, koliko je Kremlj, bez obzira na dobre odnose između dve države, spreman da ide u podršci potezima Beograda oko rešavanja „kosovskog čvora“?Moskva je spremna da daje potpunu podršku Srbiji, jer se Rusija brani na Balkanu. Geopolitički interesi Rusije su kompatibilni sa srpskim interesima. I jedni i drugi se branimo od zapadne geopolitike. Mi smo u sličnom geopolitičkom problemu. Rusija se na Balkan vratila upravo u saradnji sa Srbijom i Republikom Srpskom. Međutim, podrška Rusije zavisi najviše od srpskog zahteva, a ne od ruskog htenja. Zato zvanični Beograd mora da s Moskvom gradi strategiju u vezi s Kosmetom. Ukoliko se to ne desi, Srbija će doživeti poraz.* Na početku ove godine izjavili ste da je „srpska politika oslanjanja na Rusiju i čekanja da se razreše nejasnoće u odnosima Brisela i Berlina s Moskvom dobra za interese naše države“. Da li je isteklo vreme za održavanje takvog „kursa“ i koliko su, bez obzira na sadašnje sukobe s Trampom i ekonomsku saradnju sa Kremljom oko izgradnje „Severnog toka“, suštinski moguće stvarne pozitivne promene u odnosu Nemačke prema Rusiji dok god je Berlin u NATO-u i pod „američkim kišobranom“?Srbiji odgovara kriza u odnosima SAD i vodećih zemalja Evropske unije. Ti odnosi su posledica opadanja moći Zapada, a time i snage SAD i EU. Vašington ne želi, niti je ikada želeo dobre odnose Berlina i Moskve. Nikakve dobre odnose. To je ta atlantistička geopolitika. Što više razdvajati dva evropska centra, Moskvu i Berlin, jer je to način američkog prisustva u Evropi. Isto radi i Velika Britanija, koja je danas predvodnik satanizacije Rusije. Mislim da će kriza EU dovesti do promene odnosa političkih snaga u mnogim zemljama EU. Jačaće suverenističke politike naspram dosadašnje globalističke elite. Srbija to mora da razume i da gradi svoju politiku u skladu s tom činjenicom.*I pored stalnog odlaganja eventualnog prijema Srbije u Evropsku uniju i sve manje privlačnosti ove organizacije za naše građane, oficijelni Beograd i dalje insistira na tome da put ka Briselu za nas nema alternativu. Šta bi trebalo da se dogodi, odnosno da li je, po vašem mišljenju, uopšte moguće da dosadašnja vlast načini radikalni zaokret i okrene sa ka čvrstoj saradnji s Rusijom i alternativnom rešenju – ulasku u Evroazijsku uniju?Evropska unija se nalazi u velikoj krizi. U pitanju je kriza vrednosti, politička i finansijska kriza, migrantska kriza. Možemo reći da je EU u poluraspadu. U najboljem slučaju pred Evropskom unijom su godine teških transformacija. Na to će uticati i jačanje suverenističkih snaga u mnogim evropskim zemljama. One imaju sasvim drugačije viđenje Evropske unije. Zbog svega toga Srbija neće postati članica EU. Međutim, Srbija se i dalje pritiska da „želi“ Evropsku uniju. To je taj paradoks. Ne mogu i ne žele nas primiti u članstvo EU, a svaki dan nas zovu?! To je zbog želje da nas kontrolišu, da nas drže u zavisnosti kao izvor radne snage, i tržište njihovih proizvoda, plus tako nas udaljavaju od Rusije i Kine. Zbog toga je Nemačka i osmislila projekat Zapadni Balkan. Da budemo odvojeni od Rusije i Kine, a pod kontrolom EU, bez punopravnog članstva. To je štetan i opasan projekat. Dakle, nemački i briselski projekat Zapadni Balkan je posledica slabosti EU, ali i daljeg globalističkog nastojanja da nas drže pod kontrolom što dalje od Rusije. Zato Srbiji treba taj zaokret. Ako nije ranije postojala alternativa, danas i te kako postoji. Izrasta policentrični poredak. U tom poretku nema Evropske unije. Zasad se ocrtavaju Moskva, Peking i Vašington.* Šta je suštinski cilj francuskog ponižavanja Srbije na obeležavanju stogodišnjice primirja u Parizu, na kojoj su Kosovo i Tači namerno dobili nezasluženo mesto od strane domaćina?Zvanična francuska politika je globalistička, nije suverenistička. Ona je potpuno atlantistička. Globalistička politika vidi Srbiju kao geopolitičkog neprijatelja. To moramo da shvatimo i da se ne čudimo takvom tretmanu Srbije. Bio bih iznenađen da je Srbija na obeležavanju stogodišnjice dobila tretman kakav proističe iz njene uloge i stradanja u tom ratu. S druge strane, Francuska poslednjih meseci promoviše nezavisnost Kosova. To radi preko Frankofonije, čije mnoge članice nisu priznale Kosovo, a Kosovo je pridruženi član te međunarodne organizacije. Nedavno je bio njihov samit u Jerevanu, gde su bili diplomatski pritisci da se prizna Kosovo. Dakle, Francuska sebe postavlja kao saveznika secesionističkog Kosova, a ne kao saveznika Srbije. To je potpuno logično. Tu logiku moramo i mi konačno da shvatimo.*Možemo li posle pobede Dodikovog bloka očekivati smirivanje situacije i postizanje međusrpskog konsenzusa o minimumu nacionalnih i državnih interesa, koji bi pojačao poziciju Republike Srpske i „otupio“ pritiske Sarajeva i zapadnih „sponzora“ unitarne Bosne?Izbori u BiH su ogolili stvar da je deo političke elite u Srpskoj bio pod kontrolom zapadnih ambasadora, pre svega američkog. Sada se građani, i članstvo u Srpskoj demokratskoj stranci i Demokratskom narodnom savezu, osvešćuju i shvataju šta se dešavalo. Shvatili su da je deo njihovog rukovodstva ispunjavao zapadne interese. Dakle, ne može se graditi srpski interes tako što će se on uklapati u atlantistički, zapadni. To je nemoguća misija. Zapadni interes je centralizovana BiH učlanjena u NATO, sa Srpskom kao praznom ljušturom. Politika Milorada Dodika je pobedila i oko nje se sada stvara srpski konsenzus. Izvan tog konsenzusa ostaje Partija demokratskog progresa Mladena Ivanića, koji je pod potpunom kontrolom NATO emisara, kao i neke parapolitičke organizacije koje su se više meseci okupljale na banjalučkom trgu, zloupotrebljavajući stradanje Davida Dragičevića.* Koliko je, s obzirom na odnos snaga, realno očekivati da Dodik realizuje najavljene zahteve o vraćanju oduzetih dejtonskih nadležnosti Republici Srpskoj i odlasku visokog predstavnika, odnosno stranih sudija iz Ustavnog suda BiH?To će biti politika srpskog konsenzusa. Na tome treba istrajavati, jer ništa nije moguće odmah. Potrebno je, naravno, postići i dogovore s hrvatskom i bošnjačkom elitom. S legitimnim predstavnicima Hrvata su već obavljeni razgovori, i potrebno je da se vidi ko, posle izbora, sačinjava bošnjačku političku elitu. Promene u Evropi, i uopšte međunarodna situacija, odgovaraju zahtevu da konačno ode visoki predstavnik. Nefunkcionalna BiH je posledica delovanja visokih predstavnika. Treba pristupiti razvoju BiH na njenim jedino mogućim temeljima a to je stvarni Dejtonski sporazum. Dejtonski ustav omogućava Srpskoj puni politički i ekonomski kapacitet i očuvanje identiteta Srba. Ukoliko bošnjačka elita ne shvati da je razvoj BiH nemoguć s tutorstvom Zapada, i da je BiH nemoguća bez Srpske, postaće grobar BiH, što je paradoks jer se ta elita najviše zaklinje Bosnom.* Da li je reakcija Beograda na sve oštriju antisrpsku politiku Crne Gore suviše blaga i šta može konkretno preduzeti naša država da zaštiti ugrožena prava srpskog naroda u „Montenegru“?Odnos zvaničnog Beograda prema Podgorici i Srbima u Crnog Gori je pogrešan. Niko od Beograda ne traži da negira crnogorsku nezavisnost. To uopšte nije tema, a nju nam Milova vlast potura. Međutim, Srbija mora snažno da odgovori na negiranje srpskog identiteta u Crnoj Gori, i otvorene revizije istorije. Ogroman je pritisak na građane u CG da se odreknu svog srpstva, a Beograd ćuti. Nedopustivo. Mislim da su građani Crne Gore trenutno najugroženiji Srbi, zajedno sa Srbima na Kosmetu. Ukoliko Srbija ne zauzme jasan i snažan stav prema Milovoj vlasti, biće saučesnik „ukrajinizacije“ Crne Gore, a time i tamošnjeg budućeg građanskog konflikta. Crna Gora se kreće ka tome.* Postoji li opasnost da posle završetka sadašnjeg Putinovog predsedničkog mandata prozapadne snage, a u prvom redu bogati oligarsi, propagandom preko medija proguraju nekog lažnog ruskog nacionalistu u Kremlj (sličnog Jeljcinu u fazi raspada Sovjetskog Saveza) i tako ugroze sadašnju politiku najveće slovenske države?Ne. Rusija danas i Rusija 1991. različite su države u svemu. Raspad Sovjetskog Saveza se inercijom preneo na Rusiju. Srušene su komunističke elite, a nova Jeljcinova elita nije razumela geopolitiku. Smatrala je da je Rusija deo Zapada, što je bilo katastrofalno razmišljanje. Posledica toga je da je 90-ih godina Rusija doživela veće ljudske i materijalne gubitke nego u Prvom svetskom ratu. Za to vreme Zapad nije Rusiju doživljavao kao deo svog sveta. To je tek elita pod Putinom počela da shvata. Shvatili su ključnu stvar, a to je da je Rusija posebna civilizacija, koja treba da gradi svoju posebnu geopolitiku. Srbija to treba da uzme sebi za primer. I Srbija treba da shvati da to što već sto godina pokušava da postane deo Zapada, a to je bilo i u vreme socijalizma, Srbiji i Srbima donosi samo stradanje.„TIHI UDAR” ZAPADNIH AMBASADA* Pretnje smrću predsedniku Dodiku i obeležavanje navodnog Dana državnosti BiH 25. novembra, bez naređenja Predsedništva BiH ili ministra odbrane, nazvali ste pokušajem „tihog državnog udara“. Koje strukture su u pozadini toga i kakav je njihov cilj?Iza toga stoje zapadne ambasade, pod čijom su kontrolom bošnjačke paradržavne strukture prisutne u zajedničkim institucijama BiH. To je osnovni problem zajedničkih institucija u BiH. Pored toga, srpski kadrovi u tim institucijama su pasivni, često se radi o službenicima sa slabim ili nikakvim znanjem a koji ne žele i ne smeju da se odupru paradržavnom delovanju bošnjačkih funkcionera. Često su srpski kadrovi i pod kontrolom zapadnih obaveštajnih službi. Lošem srpskom kadrovanju su doprinele srpske političke partije, SDS i PDP, koje su u Sarajevu bile na vlasti, ili, bolje rečeno, glumile vlast, dok je stvarna vlast bila u rukama bošnjačkih funkcionera. Upravo, oslobođeni srpske kontrole, bošnjački funkcioneri su uspostavili potpunu vlast nad zajedničkim institucijama BiH. Sada, na početku mandata novoizabranog Predsedništva BiH, cilj je zaplašiti i onemogućiti delovanje Milorada Dodika, koji je najavio korenitu obnovu srpskih kadrova i vraćanje Ustavu BiH. Zbog toga se i organizuju svi ti oblici državnog udara.(Pečat)

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike