Solunskom ofanzivom srpska vojska ubrzala krah carstva: Sećanje na kraj Velikog rata

Jedanaestog dana, jedanaestog meseca, u jedanaest časova 1918. godine zvanično su prestala borbena dejstva u Prvom svetskom ratu. Primirje je potpisano u specijalnom štabnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, usred šume blizu raskršća Retond kod grada Kompijenja, u ranim jutarnjim satima, u 5.15. Odmah je upućen telegram trupama sa obe strane linije fronta da u 11 časova obustave borbu i ostanu na dostignutim linijama do daljeg naređenja. U isto vreme, zvona širom Francuske oglasila su da se predala i poslednja neprijateljska sila. Na Zapadnom frontu oružje je umuknulo. Dva sata docnije, u sedištu Vrhovne komande, u mestu Spau, nemački car Vilhelm Drugi zvanično je abdicirao i tako je nemačko carstvo prestalo da postoji. Silazeći sa prestola, kajzer je izgovorio rečenicu koja će u mnogo čemu razjasniti poraz sila Osovine u najužasnijem sukobu koji je svet video: – Sramota, šačica Srba je odlučila sudbinu rata! Nemačku delegaciju predvodio je Matijas Ercberger, poslanik i šef partije centra, civil, koji će potpisati kapitulaciju. Zbog toga su ga nemački nacionalisti ubili kao „izdajnika“ u atentatu 1921. Činjenicu da primirje nije potpisao oficir, nacisti su kasnije iskoristili da poreknu da se nemačka vojska ikada predala. PROČITAJTE JOŠ: Pomen herojima na srpskom vojničkom groblju u Tijeu Pored Ercbergera u delegaciji su bili general Fon Vinterfelt i kapetan Fanselov. Nemačka delegacija, sa belom zastavom u rukama, uputila se na pregovore 9. novembra. U savezničkoj delegaciji, pored maršala Foša, sedeli su ser Roslin Vemis, admiral Britanske ratne mornarice i francuski general Maksim Veigan. Umesto predloga za „časno“ primirje, kojem su se Nemci nadali, maršal Foš ih je u ime savezničkih snaga dočekao s nizom neprikosnovenih i neopozivih uslova: predaja 5.000 topova, 25.000 mitraljeza, 1.700 aviona i kompletne ratne flote. Nemačka armija je dobila 15 dana da se povuče sa teritorije Alzasa i Lorene i 30 dana da napusti levu obalu Rajne. Bilo je predviđeno da potpisano primirje važi samo 36 dana, ali je ono bilo redovno obnavljano sve do zaključivanja konačnog mirovnog sporazuma u Versaju, 28. juna 1919. U međuvremenu je zaključeno primirje sa Austrougarskom. Ugovor o primirju je potpisan 3. novembra u vili „Đusti“ kod Padove, između delegata Austrougarske, s jedne, i Italije, kao predstavnika savezničkih sila, s druge strane. Ovaj dogovor je stupio na snagu 4. novembra u 15 časova. Austrougarska delegacija prihvatila je sledeće uslove: demobilizacija vojske, predaja artiljerijskog materijala i opreme saveznicima, napuštanje okupiranih teritorija, omogućavanje savezničkoj armiji da koristi komunikacije i teritoriju Austrougarske za napad protiv Nemačke.Vojvoda Živojin Mišić je stavio paraf na mađarsku kapitulaciju Krajem oktobra 1918. balkansko ratište nalazilo se u centru pažnje svetske arene. Srbija i Crna Gora su bile oslobođene, Bugarska okupirana, Turska se predala, Austrougarska se lagano raspadala, ali je i dalje nastavljala rat. Centralne sile spale su na dva slova – Nemačku i Austrougarsku. Njihove armije su još držale frontove. Veliki delove Evrope bili su pod njihovom okupacijom. Samo su na balkanskom ratištu izgubile sve. Igrom sudbine, ratni požar je upravo i počeo na Balkanu. Austrougarska je napala Srbiju u kojoj je videla najveću opasnost za svoj opstanak i prepreku germanskim imperijalistima za nadiranje prema Bliskom istoku. Austrougarsku agresiju na Srbiju, preduzetu na podsticaj Nemačke, sile Antante, Rusija, Francuska i Velika Britanija doživele su kao napad na njihove interese, te su se odmah umešale u rat na strani Srbije da bi zaštitile svoje posede i stečene pozicije. Ubrzo je rat obuhvatio sve važnije evropske države, a docnije, tokom naredne četiri godine, uvučene su gotovo sve zemlje sveta. Otprilike 20 miliona ljudi mobilisano je početkom rata 1914, ali se ta brojka postepeno povećavala i na kraju stigla do 70 miliona. Više od osam miliona ljudi obuklo je vojničke uniforme u Francuskoj, 13 miliona u Nemačkoj, devet miliona u Austrougarskoj, isto toliko u Velikoj Britaniji (uključujući kolonije), 18 miliona u Rusiji, šest miliona u Italiji, preko četiri miliona u SAD.Srbi prelaze u Srem Ratni požar odneo je samo na frontu deset miliona vojnika. Dvadeset miliona je ranjeno. U Rusiji je bilo dva miliona mrtvih i pet miliona ranjenih, u Nemačkoj – dva miliona mrtvih i 4,2 miliona ranjenih, Francuskoj 1,4 miliona mrtvih i 4,2 miliona ranjenih, Austrougarskoj 1,4 miliona mrtvih i 3,6 miliona ranjenih. U Britanskom carstvu bilo je 960.000 mrtvih i dva miliona ranjenih, Italiji – 600.000 mrtvih i milion ranjenih, Osmanskom carstvu 800.000 mrtvih… Događaji na balkanskom ratištu 1918. godine, slamanje i kapitulacija nemačkih saveznika, doveli su do toga da je Nemačka ostala sama na bojnom polju. Protiv sebe je imala moćnu koaliciju država Antante i njihovih saveznika čije je broj tih meseci stalno rastao. Proboj Solunskog fronta i ofanziva 1918. koju je izvršila srpska armija, „spada u red najlepših i najuspešnijih primera strategijskog gonjenja u istoriji ratova po dužini trajanja, energiji izvođenja i postignutim rezultatima. To rečito govori o ogromnoj moralnoj snazi srpskih trupa (posebno Prve armije), koje su, gotovo bez predaha, preletele ogroman prostor od Dobrog polja do Subotice, prešavši preko 800 kilometara za 60 dana.Potpisnici u francuskom štabnom vagonu u Kompijenju Budući da je gonjenje obavljala uglavnom srpska vojska, potpomognuta delovima francuskih trupa, ono se u pojedinim momentima kosilo sa osnovnim operativnim načelima i ličilo je na avanturu. Pokazalo se, međutim, da je tako drsko nadiranje bilo potpuno u skladu sa operativno-strategijskom situacijom na bojištu i da je srpsko komandovanje, insistirajući na gonjenju do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage, bilo na visini svog zadatka“, zapisao je Petar Opačić u knjizi „Srbija, Solunski front i ujedinjenje 1918.“ A samo neki mesec pre Solunskog proboja, vodeći saveznički generali, procenjujući snagu Nemačke i njenih saveznika, čak i posle velikih pobeda njihovih armija na Zapadnom frontu, u leto 1918, predviđali su da će se rat završiti tek 1919. Nemci su se povlačili stopu po stopu i uspešno su održavali svoj odbrambeni sistem. Međutim, operacija srpske vojske poremetila je ravnotežu snaga na ratištu u Zapadnoj Evropi na štetu Centralnih sila, prisilivši ih da mole za mir pre nego što je na glavnim frontovima palo konačno rešenje rata. „Drugim rečima, pobeda saveznika na balkanskom ratištu ubrzala je završetak Prvog svetskog rata i snažno uticala na promene na političkoj karti Evrope“, primećuje Petar Opačić.Srpski vojnici u rovu Solunska ofanziva je istovremeno pokazala koliko su saveznici pogrešili kada su odbili predlog srpske Vrhovne komande, u jesen 1915, koja je tražila da se u Srbiju uputi nekoliko korpusa i da, u sadejstvu sa srpskom vojskom, napadnu Centralne sile s leđa. To je priznao predsednik britanske vlade Lojd Džordž, u svojim memoarima, objavljenim posle rata. On je napisao, „da bi rat bio završen najverovatnije još 1916. godine da je ideja srpskih vojskovođa, o udaru preko Balkana u pozadinu Centralnih sila, realizovana 1915. Time bi se uštedele ogromne žrtve koje su podnete usled produžavanja rata“. Dok su na Zapadnom frontu 11. novembra vojnici slavili primirje, srpski ratnici su se još borili sa mađarskim trupama za Bačku i Baranju. Kako je prvi veliki ratni užas počeo u Beogradu, tako je zavesa ove kataklizme spuštena u srpskoj prestonici. Mađari, pokušavajući da sačuvaju što više teritorija, proglašavaju se neutralnom državom, i stižu na pregovore u Beograd 7. novembra. Njihova delegacije se sreće sa generalom Depereom, glavnim komandantom balkanskog ratišta, i pukovnikom Kalafatovićem, načelnikom operativnog odeljenja srpskog Vrhovnog štaba. Susret je prošao bez rukovanja. Depere je Mađarima rekao: „U ovom ratu vi ste bili na strani Nemaca, stoga snosite istu odgovornost kao i oni i zato morate biti kažnjeni kao i oni. Ne smatram vas neutralnom, nego pobeđenom državom.“ Uručio im je tekst uslova primirja od 18 tačaka u kome se zahtevalo da Mađari evakuišu Banat i Bačku severno od linije Maroš – Subotica – Baja – Pečuj – reka Drava. Kada se mađarska delegacija vratila u Budimpeštu, vojvoda Bojović 8. novembra izdaje naredbu da se operacije nastave „bez zadržavanja, sve dok Mađari ne odgovore na postavljene uslove za primirje. Ovlašćujem komandante divizija da sami uzimaju rešenja prema momentalnoj situaciji na sledećim osnovama: na severu uzeti Banat do linije Maroša, na istoku uzeti liniju Bela Crkva – Vršac -Temišvar – Arad i desetak kilometara istočno od nje. U Bačkoj zauzeti liniju Segedin – Subotica – Baja.“ Šest dana kasnije, a dva posle nemačkog priznavanja poraza u Kompijenju, i Mađari potpisuju primirje. Potpis sa njihove strane stavio je delegat ugarske vlade Bela Linder, a ispred saveznika delegati generala glavnog komandanta vojvoda Mišić i francuski general Anri. Ovaj beogradski ugovor bilo je poslednje primirje zaključeno na kraju Velikog rata. Austrougarska je, započinjući imperijalistički pohod na Srbiju bombardovanjem Beograda 12. avgusta 1914, potpalila Prvi svetski rat u nadi da će brzo pokoriti „malu Srbijicu“. Dogodilo se, međutim, da je potpisivanjem akta o kapitulaciji Mađarske, upravo u Beogradu, 13. novembra 1918. posle četiri godine i tri meseca ratovanja, Dvojna monarhija doživela neslavni kraj – oborena je na kolena i razbijena. PROČITAJTE JOŠ: Trifun nosio ranjenog kralja NENADOKNADIVI GUBICI U NAŠOJ ZEMLjI MALA Srbija je pretrpela nenadoknadiv gubitak od 1,2 miliona žrtava, oko 550.000 vojnika i 650.000 civila. Svaki drugi radno sposobni srpski muškarac bio je mrtav. Zrele devojke udavale su se za starce i dečake samo da bi ostavile potomstvo. Ostalo je oko 300.000 teških invalida i pola miliona ratne siročadi. Poslednje dane boravka u Beogradu, zločinački okupator je proveo bezobzirno pljačkajući sve što je preostalo u prodavnicama i kod građana. Završavali su prljavi posao, koji su po naređenju austrougarske vrhovne komande započeli još u septembru, kada je poraz već bio izgledan. Sve što nisu mogli da ponesu, uništavali su. Goreli su magacini i štale. Prekinuli su snabdevanje grada strujom i vodom, a na kraju su, u besu, porušili i železničku stanicu. BREST-LITOVSKI MIR POSLE Oktobarske revolucije 1917, komunistička vlast u Rusiji bila je protiv imperijalističkog rata. Zbog toga je odmah stupila u pregovore sa Centralnim silama. Marta 1918. potpisan je mir u Brest-Litovsku. Za izlazak iz rata Rusija je morala da se odrekne Finske, Litvanije, Letonije, Estonije, Poljske, Belorusije, Ukrajine. Pošto je i Rumunija potpisala mir, prestao je da postoji Istočni front. NAJVEĆE BITKE VODILE SE 1916. NAJVEĆE bitke Prvog svetskog rata vodile su se na Zapadnom frontu 1916. godine. Želeći konačno da slomi francusku odbranu, Nemačka je napala dobro utvrđeni grad Verden. Bitka je trajala od 21. februara do 18. decembra 1916. Poginulo je oko 250.000 vojnika, a 500.000 je ranjeno. Kao pomoć francuskoj vojsci, Englezi su pokrenuli ofanzivu na reci Somi, a Rusi Brusilovljevu ofanzivu. Bitka na Somi imala je cilj da rastereti odbranu Verdena. U ovoj bici prvi put su upotrebljeni tenkovi. Prvom danu bitke je prethodilo sedam dana pripremne artiljerijske vatre u kojoj su britanske snage ispalile više od 1,5 miliona granata. Takođe, 1. jul 1916. godine, iz stroja britanske armije izbačeno je 57.470 vojnika. Iste godine vođena je i najveća pomorska bitka kod Jitlanda. U legendarnim bitkama kod Verdena i na Somi bilo je 770.000, odnosno 1.200.000 žrtava – mrtvih, ranjenih i nestalih na obe strane. Najkrvaviji je bio početak sukoba: 27.000 francuskih vojnika gine 22. avgusta 1914, i taj dan će ostati zapamćen kao najtragičniji dan u istoriji francuske vojske.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike