SEĆANjE NA JUNAKA SA KOŠARA: Predrag Leovac u poslednji juriš krenuo sa teškom ranom

PLjEVLjA – Porodica, prijatelji, rodbina i članovi Kulturnog centra „Predrag Leovac“ u nedelju su posetili grob besmrtnog junaka sa Košara. Parastos, povodom 20 godina od pogibije potporučnika Vojske Jugoslavije Predraga Peđe Leovca, vršio sveštenik Srpske pravoslavne crkve, Nikola Olić. Pročitajte još: Živim da obiđem humke moja tri sina- Peđa, zajedno sa svim podvizima srpske istorije čini ono što se zove Vidovdanska etika, čije geslo je izrečeno na usta nepoznatog nam narodnog pesnika: „Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uv'jek i dov'jeka“. Dakle, Peđa, prvenstveno, treba da nas uči kako moramo da živimo, a naš odnos prema svetim i svetlim podvizima srpske istorije je izraz našeg moralnog samoopredelenja, onoga što mi uistinu jesmo-kazao je Aleksandar Tošić, predstavnik Kulturnog centra koji je nazvan po imenu ovog junaka.Predrag Peđa Leovac, rođen je u Pljevljima 1975. godine, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Sa činom potporučnika 1998. godine izašao je sa Vojne akademije i prvo zaposlenje dobio u Đakovici na Kosmetu. Za vreme ratnih dešavanja bio je komandir u graničnoj četi 53. graničnog bataljona na karauli Košare.Pročitajte još: U selu Reljan venci za vojnike poginule u NATO bombardovanjuNakon što je ranjen na Svetu Petku 1998. godine, mogao je da ostane na bolovanju kod kuće. Geler od mine prošao mu je kroz donju vilicu, naneo teške povrede, ali srećom nije oštetio govor i sluh. Operisan je na VMA, a nakon sedam dana lečenja samoinicijativno je izašao iz bolnice, kako je govorio da ne bi zauzimao mesto drugima. Od povreda ranjavanja nije mogao normalno da se hrani, jeo je samo tečnu hranu. To ga nije sprečilo da već nakon nekoliko meseci, u februaru 1999. godine nedovoljno oporavljen, odluči da se vrati na Kosovo.U sukobima sa agresorom, u rejonu karaule Košare, pokušavajući da se vrati granični kamen, C-4, sa kojeg je bila potisnuta VJ, 14. aprila, na samo nekoliko koraka kojim bi izvršio postavljeni mu zadatak, Leovac biva smrtno pogođen snajperom. Metak mu je završio u vratu, prekinuvši lančić sa krstom. Njegovi saborci su ga na šatorskom krilu doneli do karaule, a preminuo je na putu prema Đakovici. Tada je imao nepunih 24 godine.- Nije uzaludna Peđina pogibija. Kada, posle 20 godina od pogibije, njegov ratni komandant Duško Šljivančanin kaže da je bio „najbolji od svih, najbolji od najboljih“; kada njegov prijatelj Peđa Bulić kaže „Peđa je bio naša savest“ ili kada njegov vojnik, tada 19-godišnji golobradi mladić iz interventnog voda Veselin Đokić kaže: „Ja sam danas živ zahvaljujući Peđi Leovcu! Guslaće se o Peđinom junaštvu, pevaće crkveni horovi u njegovu slavu, čuće se besede, opevavaće se i dalje njegovi podvizi; i ako Bog da, izgradiće se spomen bista našem slavnom srpskom vitezu odmah kraj njegovog brata Božidara Žugića – brata po oružju, podvigu i brata po Hristu, jer red je da ova dva velikana naše istorije, makar i u simboličkoj ravni, smestimo jednog kraj drugog, baš kao što je to prethodno učinio Gospod Bog i njihovo blistavo junaštvo-kazao je Slobodan Radović ispred Kulturnog centra koji nosi ime heroja sa Košara. Imenom Predraga Peđe Leovca je nazvana pljevaljska ulica u kojoj je živio, kao i karaula na granici sa Bosnom i Hercegovinom. Kada je čuvanje granica od vojske preuzela policija u Crnoj Gori, tabla sa Peđinim imenom je skinuta. Pre nekoliko godina osnovan je Kulturni centar „Predrag Peđa Leovac“ u Pljevljima koji baštini sećanje na ovog heroja i bavi se humanitarnim radom. NAJBOLjI MEĐU NAJBOLjIMAKomandant 53. Graničnog bataljona, ranije je govorio je o junaštvu i ranjavanju Peđe Leovca:-Svi zaslužuju da budu spomenuti, a ja bih istakao potporučnika Predraga Peđu Leovca. Negde (oktobra)1998, on je u toku izvršenja zadatka ušao u minsko polje, koje je bilo postavljeno, opet sa teritorije Albanije i bio je teže ranjen. Geler ga je pogodio i skroz mu polomio deo vilice. Kada sam ja došao na lice mesta, našao sam krvavi papir, koji su mi dali vojnici. Na papiru je bio nacrtan raspored ostalih mina, on je meni ostavio poruku, sa rasporedom mina, gde je njegova ostala puška sa porukom, da to razminiramo, da ne bi još neko stradao…Kada se vratio, na Kosovo, posle ranjavanja ušao u to minsko polje i uzeo svoju pušku i odmah tražio da ide na prvu liniju među svoje vojnike – kazao je tada pukovnik Duško Šljivančanin.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike