Saučešće za pokojnog kneza

Na kraju Knez Mihailove ulice, u zdanju Biblioteke grada, u prizemlju se nalazi Turistički informativni centar, a tamo se sjate turisti iz celog sveta kako bi dobili osnovne informacije i uputstva kako da se snađu u našem glavnom gradu. Neretko dolaze i domaći gosti, pa i sami Beograđani, ne bi li možda otkrili neku prestoničku tajnu o kojoj do sada nisu ništa znali. Za pultovima rade ljubazne dame koje goste dočekuju širokim osmehom. Ovog puta smo potražili razlog zašto se, makar krišom, nasmeju i onda kada to niko ne bi trebalo da vidi… Razgovaramo sa Sanjom Pavlović i Ivanom Jeremić, asistentkinjama u TIC. Kao odličan uvod u ovaj razgovor, začujemo zvono telefona. – Dobar dan, ja sam iz Japana (predstavio se čovek, uredno, ali nevažno je za ovu priču), da li mogu da pričam sa knezom Mihailom? Usledio je logičan tajac dok je Sanja Pavlović osmislila kako da uputi adekvatan odgovor, a onda je ljubazno objasnila kako je knez umro. – Uh – zbunjeno će turista. – Veoma mi je žao zbog vašeg gubitka. Primite moje saučešće. A da li bih mogao da pričam sa nekim drugim? Tako se, svakodnevno, odigra poneka anegdota sa turistima koji žele da saznaju nešto više o našem gradu. – Krajem devedesetih je među strancima slika o Beogradu bila krajnje siva – podseća nas Ivana Jeremić. – I danas se dogodi da nas pozovu gosti koji tek planiraju da dođu kod nas, da se raspitaju postoji li gradski prevoz, da li imamo lance supermarketa i apoteke.IMATE LI MUŠKARCE? Najneprijatnija pitanja koja mogu da dobiju dame koje dočekuju turiste odnose se na usluge koje ne bismo baš mogli da nazovemo „pristojnim“. Tako se stranci odvažno obrate našim sagovornicima sa pitanjem: „Imate li vi ovde žena?“, a raskalašna grupa dama se nekoliko dana uzastopno javljala iz inostranstva, želeći da dobije uputstvo kako da se domognu oveće grupe pristojih momaka koji bi im uveselili večeri. Još ima onih koji nas doživljavaju kao da smo na Bliskom istoku. I to u nekom njegovom zaraćenom delu. Dabome, uvek postoje pitanja koja se nalaze na sredokraći između lapsusa i neupućenosti. Neki turisti pitaju „kad će da krene onaj autobus koji vozi po vodi?“, a drugi čekaju na „šetnju otvorenim autobusom“. – Osmeh i šala su naša osnovna sredstva za rad – uglas kažu naše nasmejane sagovornice. – Idemo preko granice oficijelne ljubaznosti, a trudimo se da štedimo i našu energiju i njihovo vreme. Nismo dužni da im bukiramo hotele i tražimo najbolji devizni kurs, ali uradimo za njih sve što je u našoj moći.Gosti iz belog sveta postavljaju najčudnija pitanja. Tako su u TIC zapamtili pitanje „do koliko sati rade prodavnice u Nemačkoj“ (iako ga postavlja turista usred Knez Mihailove), ili „koje more na svetu je najtoplije u ovo doba godine“.Ivana Jevtić i Sanja Pavlović / Foto Z. Jovanović Nedavno su bili turisti koji o Beogradu imaju samo saznanja koja mi uveliko želimo da zaboravimo. Na zaprepašćenje Ivane Jeremić, nedavno je u turistički centar došlo dvoje stranaca koji su upitali: „Izvinite, u koliko sati počinju nemiri?“ Sva njihova znanja o našem gradu dovode se u vezu s nekadašnjim uličnim okupljanjima. Spretna Ivana je ljubazno odgovorila: „Izvinite, za danas nemamo ništa zakazano.“ Jedan nervozni turista je došao u Beograd kao u banjsko odmaralište, očekujući mir i tišinu koje mu niko nije obećao. Ušao je nervozno, prišao pultu i upitao: „Zašto je ovoliko ljudi na ulicama, kao da sam u Indiji?! Kakva je ovo buka i larma, nisam očekivao ovoliko ljudi!“ Pročitajte još: AZIJSKI TURISTI U SRBIJI: Ulicu preimenovali u Kinezimihajlova! – Baš u to vreme bila je uobičajena letnja vreva, održavali su se koncerti na Tvrđavi, tokom lepog vremena Beograđani vole da prošetaju Knez Mihailovom – opet nasmejano kaže Sanja Pavlović. – Ali uvek smo spremni za takve goste. Najzad, jedan Italijan je došao sa snažnom željom da isprovocira bilo koga. Besno je pitao zašto šaljemo goste u Teslin muzej, i otkud tolika planetarna pompa oko jednog običnog generatora. Uostalom, on je Hrvat… Posle mirnog odgovora i objašnjenja da je naučnik sin pravoslavnog sveštenika i posle svega što mu je, onako besnom, trebalo objasniti, nije baš lako sačuvati osmeh.Foto N. Skenderija Na kraju, beogradski Turistički informativni centar dobija i najveće komplimente od gostiju. Obično kažu da smo najljubazniji u regionu. U odnosu na zemlje iz okruženja, zaposleni u TIC tečno govore engleski, francuski, italijanski… Turisti mogu da im postave svakovrsna pitanja jer smo tradicionalno ljubazni. – Ne znam šta misle o nama kada slete na beogradski aerodrom – kaže Ivana Jeremić. – Možda očekuju da vide žene sa brkovima, nekakve besne muškarce… A u stvari ih dočekaju topli i otvoreni ljudi, koji su, uz to, veoma uslužni i svi govore engleski. To je uvek svojevrstan pozitivan šok. KRUZERI Beograđani pretpostavljaju da su gosti sa kruzera, velikih brodova koji pristaju podno Saborne crkve, najplatežniji. Međutim, nije baš tako. To su najčešće grupe zapadnih penzionera koje su uglavnom sastavljene od gostiju starijih od 75 godina. Njihov aranžman podrazumeva da im je sve plaćeno tokom boravka ovde, tako da se „baš ne trude“ da ostave mnogo novca mimo onog koji su već uplatili. DžEPAROŠI ODUVEK su džeparoši postojali u našem gradu, u većoj ili manjoj meri, ali Pavlovićeva i Jeremićeva posebno upozoravaju i naše sugrađane i turiste da je ova pošast sve učestalija. Posebno mnogo ih ima tokom dana vikenda, i to duž cele Knez Mihailove ulice i parka Kalemegdan.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike