REPORTERI „NOVOSTI“ SA SRBIMA U ORAHOVCU: Podnećemo žicu, ali ne damo da udaraju na decu

SVE možeš da podneseš. I žice. I život u koji te ograde. I uvrede, pretnje, kamenice… Sve ti, diko moja, nosiš i podnosiš. A, kad ti na decu nasrnu, kako to da pretrpiš? Da ćutiš? To ne možeš. Da vratiš? To je još gore. Noć je odavno pala na Metohiju. Pritisla srpske vinograde, a Slobodan Moravčević podupire kapiju i govori nam mirno kao da je neograničeno vreme ispred njega. Čitavi vekovi! Pa, seda na klupu i nastavlja monolog, kao u kakvoj grčkoj tragediji. Ovo je Orahovac. Ovde, u potpunom albanskom okruženju, čuva se i traje malena srpska zajednica. Odoleva u getu punih osamnaest godina. Ej, osamnaest godina u krugu slobode od jedva trista metara, bori se da opstane na svojoj zemlji, u svojoj veri. Danas ih je toliko koliki je i prečnik njihove slobode. Dvadeset puta manje nego onog leta devedeset devete kada su im „zemlju krvavu ispod nogu izvukli“.PROČITAJTE JOŠ – „NOVOSTI“ SA SRBIMA U VELIKOJ HOČI I ORAHOVCU: Živimo život kao u zatvoru – Od leta do geta, a sad su nam i na decu udarili – kaže Slobodan Moravčević. Početak oktobra. Četvrtog dana ovog meseca albanski dečaci su nasilno pokušali da vršnjacima iz srpske zajednice preotmu igralište. Parče planete srpske dece u njihovom malenom krugu slobode. Srbi su, peticijom, od policije tražili zaštitu. Prvi put, javno, posle višednevnog verbalnog nasilja. Potpisali su je roditelji, nastavnici osnovne škole, profesori gimnazije. I, čuli odgovor oca albanskog dečaka koji je fizički nasrnuo na svog, srpskog vršnjaka: „Dokle će ovo biti srpsko?“ – Do kraja naših života – odgovorili su Srbi u Orahovcu. Jesu li svesni poruke ovi što se ni po koju cenu, gotovo dve decenije, ne odmiču sa kućnog praga i onda kad odlaze najhrabriji među njima? A ovi, koji ostaju, te granice hrabrosti stalno pomeraju. Grkovići. Milenkovići. Vitoševići. Dedići. Matići. Radići. Šarići. Beljoševići. Stankovići… – Kakvo je to, vaše, pitanje? Naš ostanak ovde gde su grobovi i kolevke naše, svetiji je od života. Da li vi to razumete? – Gotovo se naljutio Blagoje Radić. Njegova supruga Olivera dopunila je naprečac prekinutu rečenicu: – Mi verujemo u kosovski zavet. Istinski verujemo.Blagoje Radić loži vatru pod kazanom za pečenje rakije Založio Blagoje vatru pod kazanom. Okupio porodicu. Potekle prve kapi lozovače pod tremom rodne kuće domaćina Metohije. Nude nam sir, pršut, ajvar. Kome je do jela? Žiga ono pitanje: „Da li vi to razumete?“, a noć pritisla. Odozgo, niz kaldrmu, šetaju ljudi. Ćute. Ne kažu da su to straže, kažu da su na sve oguglali. Da je bilo i težih vremena, a izdržalo se. – Mi borbu za opstanak imamo u genima – govori Marko Šarić. A, na vrhu kaldrme, koji metar desno, „puca“ lopta. Samo se čuje kako ona udara po betonskom igralištu. Deca bez reči jure za njom. Tate pripomažu da „padne“ koš. Pobeđuju zajedno, kao malene sove. Valjda je takva sudbina ovih ljudi. Što gušći mrak, to bolje vide. Igra je zaustavljena kad smo se približili. Deca su potražila zaklon u senkama. Posle su se zbijali oko roditeljskih krila. Kristina. Marija. Pavlina. Valentin. Jovan. Damjan. Ovo igralište koje im stalno otimaju, pričaju nam, darovale su im Ujedinjene nacije da bi „izolovanoj srpskoj omladini obezbedile prostor za rekreaciju i razonodu“. Ova deca tada nisu bila ni rođena, ali jesu neka druga koja pamte i bodljikave žice oko ovog igrališta i kuća njihovih roditelja. Razvučene i s kraja na kraj njihove jedine ulice. PROČITAJTE JOŠ – „NOVOSTI“ SA SRBIMA NA KiM: Spavamo na smenu, ali o odlasku ne razmišljamo – Bili ste ovde. Znam da ste bili pre tačno deset godina. Je li tako? Tih žica, kao što vidite, sada nema, ali su one u nama – kaže Slobodan Stanković, otac troje dece. Dok on govori, sve troje su mu u naručju. Najmlađa, Dušanka, privila mu se uz vrat i rasplakala se pred nama, nepoznatima. Tresla su se njena malena ramena, kao kod ptice u kavezu. Takvo je detinjstvo srpske dece u Orahovcu.Albanska deca pokušala su srpskoj da otmu igralište Slobodan nam priča: – Imali smo kuću, dole u albanskom delu grada, Obilićeva ulica broj 16. Proterali su nas u leto devedeset devete. I mi smo ovde iznajmili utočište. Gledali smo kako nam, iz dana u dan, pljačkaju kuću. Jednog jutra… nema vrata. Drugog, nema prozora. Treće jutro gledamo kako skidaju krov. Onda su se samo ptice spuštale na gole zidove… Sad je malena Dušanka tešila svog tatu. Brisala mu obraze. – Imali smo nešto zemlje kod Zrenjanina, poklon mom ocu od ujaka – govori Slobodan. – Dogovorili smo se da to prodamo i ovde smo počeli da gradimo novu kuću. To je želja mojih roditelja. To je moja želja. Noć odmiče. Priča teče. Smenjuju se uspomene. Prožima nada, preseca strepnja. Prebrojavaju se ovdašnji Srbi. Od kraja leta, dvoje ih je manje. Slušamo priču: – Komšija, kad je polazio, rekao nam: vi ste junaci, ja nisam, oprostite mi. Poljubio je roditeljski prag, isplakao se i otišao. Iguman Stefan sa decom ŽIVE ŽIVOT ISTINSKIH JUNAKA IGUMAN manastira Zočište, Stefan, koji redovno posećuje i hrabri ovdašnje Srbe, kaže nam da srpski narod u Orahovcu zaista živi život istinskog junaštva. Rastajemo se s njim ispred crkvene porte, upisane u srpsko trajanje duboko jedanaest vekova, pa se između srpskih domova spuštamo niz kaldrmu. Na obe strane mrtve kuće. Vetar duva kroz njih. U prozorima senke. Senke posle promiču kaldrmom. Ujutro smo čekali taj udar zvona. Nije ga bilo.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike