Priče iz Vojvodine: Vreme kada su se dame kupale u čarapama

JEDNOM je neko rekao da je život jedna velika knjiga i da onaj ko ostane kod kuće može pročitati samo jednu stranicu. Verovatno želeći da saznaju što više od njenog sadržaja, i upoznaju druge krajeve i odmaraju se, Vojvođani, u početku posebno advokati, lekari, profesori, učitelji i bogate zanatlije, u drugoj polovini 19. veka sve su podređivali udobnijem i zdravijem životu. Prestižno je bilo bar jednom godišnje promeniti klimu, otići u neku svetsku ili obližnju banju. Promena zdravstvenih shvatanja o moru kao lečilištu uticala je na sve brojnije odlaske na letovanja, naročito između dva svetska rata. PROČITAJTE JOŠ: Priče iz Vojvodine: Kad mešina pusti – magiju Istražujući gde se nekada putovalo i odmaralo, Milkica Popović, muzejski savetnik, istoričar u Muzeju Vojvodine, omiljena mesta na kojima su se Vojvođani odmarali krajem 19. i u 20. veku sabrala je u zanimljivu izložbu jednostavno nazvanu „Ala smo se naodmarali…“. Rekonstruišući prošlost, saznalo se da je još osamdesetih godina 19. veka građanstvo, i to najčešće mladi, organizovalo jednodnevne prolećne izlete. Tako je Palić bilo značajno turističko izletište svih građana Subotice, okoline i cele regije. Ono je bilo istovremeno i banjsko kupatilo i popularno kupalište, a zabave u prelepom ambijentu bilo je napretek.Novinski tekst / Foto Muzej grada NS Pančevci su se leti odmarali na Tamišu, sve dok omladinsko društvo „Dar-mar“ nije pokrenulo inicijativu za otvaranje novog kupališta na Dunavu, prozvano „Lido“, po uzoru na slične svetske plaže. Od kraja 19. veka do Drugog svetskog rata žitelji Bele Crkve odlazili su na obalu Nere i njenih kanala. Prvo javno kupalište Somboraca, poznato kao Kupalište kod kruške, nalazilo se na Velikom bačkom kanalu, a na kupanje se išlo sa paketom hrane – najčešće sa hlebom namazanim mašću i barenim jajima. U Vršcu je 1893. godine osnovano Društvo za zaštitu zdravlja i prirodno lečenje dejstvom sunca, vode i vazduha, a njegovi članovi nazvani su „riklijaneri“, po Arnoldu Rikliju iz Švajcarske, pioniru u primeni prirodnih metoda u zaštiti zdravlja. Sremskomitrovčani su između dva rata imali kupalište – Veneciju. Imalo je drvene staze – trepne i kabine za presvlačenje, čiji je zakup za to vreme bio skup. Veliki Bečkerek ili Petrovgrad, današnji Zrenjanin, još u drugoj polovini 19. veka imao je kupalište – Štajgervald, nazvano po njegovom vlasniku Kornelu Štajgervaldu.Ljubov Nikolajevna Fajt na novosadskom Štrandu / Foto Muzej Vojvodine Novosađani se još od daleke 1911. osvežavaju na Štrandu, a njegova popularnost, koja i danas traje, nadmašila je sva druga dunavska kupališta, a posetioci su tada, kao i danas, brojani u hiljadama, dok je odlazak na Štrand bio društveni događaj. – Uporedo sa razvojem kupališta, počela su se uvoditi pravila ponašanja na plaži – kaže Milkica Popović. – Na obalama Jadranskog mora kupaći kostim se pojavio kada i prvi turisti, a s vremenom se ta moda prenela i u unutrašnjost, odnosno, na vojvođanska kupališta. Pravila su bila identična onima na moru. U drugoj polovini 19. veka nastala je prva službena odeća za kupanje.Kupači na Neri kod Bele Crkve, početak 20. veka / Foto Arhiva Željka Komarice Za današnje prilike nezamislivo, u drugoj polovini 19. veka žensko kupaće odelo bilo je izrađeno od vunenog ili pamučnog materijala dugačkog sedam metara, uglavnom crne i tamnoplave boje, ispod kojeg se nalazio dodatni sloj postave. Ispod duge suknje nosile su se „pumparice“. Dame su u vodu ulazile u čarapama, jer im se noge nisu smele videti u javnosti. Na glavi je bio obavezan platneni ili slamnati šešir širokog oboda. U tim prvim kupaćim kostimima nije bilo moguće plivati, te su se žene samo kvasile. Nakon izlaska iz vode morale su žuriti u kabinu za presvlačenje, da bi obukle suvu odeću.Milkica Popović, autorka izložbe / Foto Lj. P. Osamdesetih godina 19. veka skraćeni su rukavi i suknje, te je bio otkriven još koji centimetar tela. Muškarci su se kupali u jednodelnom prugastom kupaćem kostimu koji je dosezao do kolena i imao kratke rukave. Voleli su Vojvođani da, iz svog Panonskog mora, otputuju i odmaraju se na plavom Jadranu. U drugoj polovini 19. veka kupanje u moru preporučivalo se kao lek za rahitis, nervne bolesti, malokrvnost, „ženske bolesti“ i oporavak posle preloma kostiju. Početkom 20. veka, kada se sunčanje i kupanje počelo upražnjavati kao razonoda, na more se putovalo zbog sunčanja i „kupki“. Značajni turistički centri su bili Dubrovnik, Opatija, Hvar, Split i Zadar, ali i Boka kotorska, Budva, Ulcinj, Bar i Petrovac na Moru. Veliki Bečkerek, Štajgervaldovo kupalište 1900. / Foto Arhiva F. Nemeta PROČITAJTE JOŠ: Priče iz Vojvodine: Čarolija i seta đačkih rastanaka – Od sedamdesetih godina do raspada SFRJ, odlasci na duži ili kraći odmor bili su deo savremenog načina života, a bronzani ten nakon povratka sa letovanja postao je statusni simbol – navodi naša Popovišćeva. – Smeštaj se najčešće nalazio u kampovima, privatnim kućama, hotelima, radničkim, dečjim i omladinskim odmaralištima i vikendicama. Časopisi su stvarali sliku moderne žene koja se bavi sobom, a mlade, vitke žene prikazivane su u pripijenim kupaćim kostimima i često su reklamirale kreme za sunčanje. Crikvenica, razglednica prva decenija 20. veka / Foto Muzej Vojvodine KARUCE I PAROBROD DRUGU polovinu 19. veka obeležila su putovanja karucama i parobrodom. Godine 1870. novosadska „Zastava“ obavestila je o parobrodskoj vezi Novog Sada sa drugim gradovima. Šest dana u nedelji parobrod je saobraćao od Novog Sada do Zemuna, Beograda i Oršave. Iz Velikog Bečkereka, dvaput je išao za Temišvar, a u Budimpeštu se moglo ploviti svakodnevno. Na dalje destinacije, do mora, u Kraljevini SHS Ministarstvo saobraćaja davalo je povlastice za putovanja železnicom, a posle Drugog svetskog rata, to je bio najjeftiniji vid vožnje. Kupačice na Begeju kod Zrenjanina 1910. / Foto Arhiva Ferenca Nemeta PRAVILNIK NA ŠTRANDU IZ pravilnika novosadskog kupališta Štrand iz 1925. saznajemo da su odrasli morali nositi odeću koja je dobrim delom pokrivala telo, da se dame iznad 12 godina nisu smele kupati u trikoima i da se kupalo samo u ograđenom prostoru. I dalje su se nosili platneni i slamnati šeširi, a obavezan detalj je bio suncobran. Sve što je bilo neophodno za letnju sezonu, 1907. godine moglo se kupiti u Novom Sadu, kod čuvenog trgovca Dušana S. Monaševića.Abacija (Opatija) razglednica 1904. / Foto Hrvatski muzej turizmaKutija za šešir prva polovina 20. veka Foto Privatno vlasništvo Aleksandra Petijevića iz Novog SadaKofer 1936. Foto Muzej VojvodineŽenski šešir, tridesete godine 20. veka Foto Muzej grada Novog SadaSuncobran Foto Muzej VojvodineSavsko kupalište kod Sremske Mitrovice, tridesete godine 20. veka Foto Muzej Sremska MitrovicaMilena Kulašinović na Hvaru 1952. Foto Privatno vlasništvo Milene Vrbaški iz Novog SadaKofer Druga polovina 20. veka Foto Privatno vlasništvo porodice Vujašković iz Novog Sada

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike