Priče iz Vojvodine: Pustolovine bačkog Kazanove

SAMA činjenica da je u zenitu 18. veka obišao sve evropske metropole, rođenog Subotičanina Dimitrija de Vujića (1758-1836) svrstava u vanserijske ljude tog vremena. Ali, kada znamo da je bio čovek od poverenja gotovo svih vladara tog doba, ljubavnik najlepših dama, te da je uspeo da obmane i nadmudri najpronicljivije ljude i krunisane glave Starog kontinenta, onda nam je jasno o kakvom kalibru prevaranta je reč. Na put, koji je odavno trebalo da bude pretočen u film, Dimitrije Vujić krenuo je iz ravne Subotice, tada najcenjenijeg mesta na južnom obodu velike Habzburške monarhije. Sin subotičkog zemljoposednika, od rođenja sanjar sa prepuno želja, nije želeo da se pomiri sa sudbinom da ceo život ore zemlju ili, u najboljem slučaju, bude krojač. Visok i markantan, pobegao je u Peštu i tamo upisao školu za husara (lako naoružani konjanik), gde je stekao zvanje husarski rit-majstor (konjički kapetan – učitelj jahanja). Život ga spaja sa ljudima koji su bili bliski Mariji Tereziji i ubrzo i sam postaje deo njenog okruženja. Mic po mic, Vujić postaje njen čovek od poverenja. PROČITAJTE JOŠ: PRIČE IZ VOJVODINE: Kolač u čast zabranjene ljubavi – U to vreme Marija Terezija udaje ćerku Mariju Antoanetu za francuskog kralja Luja XVI. i on je osam godina bio kurir između majke i ćerke – predočava književnik Mirko Demić, autor romana „Pustolovine bačkog opsenara“. – Tako je on stalno bio na relaciji između dvorova u Beču i Versaju, donosio iz Francuske parfeme i vlasulje, ali i najnovije modne trendove. Skupim i mirišljavim stvarima, praćenih ljubavnim aferama sa markizama, međutim, počeo je da se nazire kraj. Carica Marija Terezija naređuje da uhapse i strpaju u tamnicu njenog ljubimca čim se bude vratio iz Pariza. Čim je to saznao, a poznavajući caričinu surovost, Vujić beži u Poljsku i to pravo na dvor kralja Stanislava Drugog Avgusta Ponjatovskog. Ne samo što je odmah šarmirao njegovu mlađu sestru Izabelu, nego stiče i kraljevo poverenje toliko, da ga ovaj imenuje za komarnika dvora, svog „intimnog savetnika“, nagrađuje ga ordenom Svetog Stanislava na lenti, a dodeljuje mu i grofovsku titulu. Dvor u Varšavi prosto je sinuo od raskoši, koju je Vujić preneo iz palate u Versaju. Kralj počinje da sprema vojsku za rusko-poljski rat (1792), a naš junak uspeva da bude imenovan za generala. Ali, ni tamo nije uspeo da smiri svoju narav i strast. Pored kocke, velika slabost su mu bile žene. Ludo zaljubljena u njega, princeza Izabela bila je jako povređena zbog brojnih neverstava „bačkog Kazanove“, a da bi im stala na put, naložila je, ni manje ni više, već da ga proteraju iz zemlje. Ali, i u toj muci našao je Vujić srećnu okolnost. U to vreme (1789) u Francuskoj izbija revolucija i cela dinastija biva svrgnuta s vlasti. Raskošnim kočijama odlazi ponovo u Pariz, i to kod braće Luja XVI od kojih traži veliku količinu novca u zamenu za obećanje im da će ih vratiti na tron i to uz pomoć 20.000 ratnika iz Crne Gore i Albanije. Iako u prvi mah zvuči suludo, prinčevi prihvataju ponudu. Odvajaju jedan deo novca po ugovoru i predaju mu ga kao avans, a ostatak, kažu, dobiće kada prve dobrovoljačke trupe budu prikupljene. Osokoljen poverenjem i pozamašnim novčanikom, grof Dimitrije ostavlja poljska kola i uzima nova, francuska, i sa ličnom gardom kreće put crnogorskih planina. Kako je dogovorio sa Francuzima, grof Vujić je trebalo da prikupi četiri puka dobrovoljaca, da se sa njima iskrca kod Nice i odatle krene ka Parizu. U pratnji raskošne svite, Vujić preko Dubrovnika stiže u Budvu, gde ga dočekuje lično vladika Petar Prvi Petrović Njegoš. Odmah mu je Vujić izneo svoj plan, ali vladika, uman i razuman čovek, nije bio baš oduševljen tom idejom. Međutim, pojedini glavari, željni dokazivanja, čojstva i junaštva, dali su mu oko 1.200 dobrovoljaca. Kako to nije bilo dovoljno, odlazi u Skadar i od tamošnjeg paše dobija oko 4.000 junaka. – Dok pregovara oko sakupljanja vojske, Vujić primećuje da Crnogorci imaju samo crkvenog vladara, ali ne i svetovnog i dolazi na ideju da sebe proglasi vladarem Crne Gore. Na koji način je uspeo da dobije potpise plemenskih vođa, koji mu daju podršku za stupanje na presto zasada ne znamo, možemo samo da pretpostavljamo… Negde se kaže da se predstavljao kao potomak Nemanjića i tako ih obrlatio, a negde da su se oni jednostavno šegačili sa njim – dodaje Demić. – U svakom slučaju, on je sa tom poveljom otišao u Rusiju, kod carice Katarine Druge, i tražio joj da ga imenuje za „crnogorskog vožda“. Kako ona nije htela ni da čuje za to, on sa istim papirom odlazi u Stambol i Porti predočava svoje ideje. Kao pretendent na crnogorski presto, a uz to i nosilac grofovske titule, Vujić je s kraja na kraj Evrope išao u pratnji lične garde, kršnih momaka u najfinijoj „zelenoj čoji Montenegra“, sa kuburama oko pasa. Sa njima je, po pravilu, uvek išla neka žena. Da je reč o prevari, brzo su saznale sve strane. Kako je vreme odmicalo, a Francuzi videli da od balkanske vojske nema ništa, šalju oficire da od Vujića uzmu lujdore (novac Luja XVI) koji je dobio kao kaparu. Tada je platio danak svojoj naivnosti. Dozvolio je komandantu Kotorske policije da ga odvede do Venecije, gde su ga uhvatili i odveli u Beč, gde su mu sudili za brojna nepočinstva. Odveden je u zatvor, ali ga odatle spasava ruski konzul. PROČITAJTE JOŠ: PRIČE IZ VOJVODINE: Od oblutaka – „Vojvodina“ Iz prestonice Habzburgovaca odlazi u London, a odatle ko zna gde… Prestao je da bude zanimljiv tajnim službama i prestaju da prave službene beleške o njemu. Zna se samo da se oženio dve decenije mlađom Engleskinjom i sa njom imao tri sina – Hanibala, Aleksandra i Cezara. Umire 1836. u blizini Brisela, gde je i sahranjen, kao da je znao da će to jednog dana biti prestonica Evrope, koju je obišao uzduž i popreko. PISMA RUSKOJ CARICI POSTOJE dokazi da je Dimitrije de Vujić bio začetnih ideje jugoslovenstva. U više navrata o tome je pisao ruskoj carici Katarini Drugoj, predlagajući da Rusija pomogne u oslobađanju svih hrišćana s Balkana. – Narod gordi (ovde misli na Srbe, Crnogorce, Albance…) izabrao me je za svoga načelnika, no pred Njenim carskim veličanstvom ja skidam sa sebe sva prava i punomoćstva kojima me je ovaj narod odlikovao. Od Vas očekujem rešenje moje i njegove sudbine – napisao je u jednom pismu Vujić. Za oslobađanje hrišćane i stvaranja jedne nove države, velike jugoslovenske carevine, od carice traži novac kako bi okupio čak 72.000 vojnika. ISKLjUČEN IZ TESTAMENTA VEĆ na samom početku putešestvija, Vujić je potrošio veliki novac koji je poneo od kuće, a u Suboticu stižu vesti o golemim dugovima. Razgnevljeni otac donosi odluku i isključuje ga iz testamenta. – Sinu Dimitriju ne ostavljam ništa jer me je za života više koštao nego što bih mu bio ostavio – glasila je poslednja volja njegovog oca. KOVČEG NA TAVANU KUĆE U SENTI SUDBINA pustolova i bačkog Kazanove nije zaboravljena zahvaljujući njegovom daljem rođaku, čuvenom Joakimu Vujiću, koji je na tavanu kuće u Senti pronašao pun kovčeg spisa i predao ih piscu Stanislavu Krakovu. – Vujić je Krakovu rekao da ima pun sanduk dokumenata o rođaku koji je bio svetska atrakcija, on ih je preneo na papir i 1926. objavljivao u listu „Vreme“ – ističe Demić. – O njemu je pisao i Ljubomir Durković Jakišić, koji se bavio temom samozvanih vladara Crne Gore, a kako je bio sumnjiv svim obaveštajnim službama tog vremena i iz njihovih pera ostali su brojni spisi.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike