Priče iz Vojvodine: Čarolija i seta đačkih rastanaka

PIŠUĆI polovinom pretprošlog veka (1844. godine) poemu „Đački rastanak“, večno mladi pesnik Branko Radičević utkao je u svoje rime setu zbog rastanka sa Karlovačkom gimnazijom, ali i dozu radosti povodom izazova koje posle ispita zrelosti život tek treba da donese. „Ali nešto na daleko vuče, on ne može više odoleti,pa se vine i u svet poleti“ – veli pesnik opraštajući se od Stražilova i voljenih Karlovaca. PROČITAJTE JOŠ: HUMANITARCI PRESREĆNI POŠTO IM JE VRAĆEN BICIKL: Impresionirani smo, Srbi su sjajni! Simbolu gimnazijskog đačkog rastanka istorija je menjala naziv (niži ili viši tečajni ispit, mala ili velika matura) ali ne i značenje. Uvek je to bio i ostao svečani događaj, veoma važan u odrastanju svakog đaka. Momenat kada se ukršta detinjstvo sa zrelim dobom, granica na kojoj se tek svršeni gimnazijalci pripremaju za nove životne izazove i postignuća. Čarolija svečanog oproštaja sa gimnazijom, kao i sa drugim srednjim školama, nostalgično tinja u nama čitavog života, te ne čudi što je nedavna izložba u Muzeju Vojvodine „Ispit zrelosti: Maturanti gimnazija u Vojvodini od polovine 19. veka do šezdesetih godina 20. veka“ pobudila veliko interesovanje. Zanimljivo je da u Vojvodini, a ni u celoj Srbiji, niko dosada priču o maturi nije ispričao muzeološkim rečnikom. Sve dok se ovoj temi nisu posvetile Ljubica Otić, muzejska savetnica, i Čarna Milinković, viša kustoskinja u Muzeju Vojvodine. Nije bilo moguće ni lako, ni brzo ispričati tu priču. Literatura je skromna, pa je istraživački posao ove dve autorke trajao tri godine. Krunisan je zbirkom od 240 eksponata: skamija, đačkih tašni i pribora, svedočanstava, delova odeće, obuće… I, naravno, maturskih tabloa. Izložba prati razvoj gimnazija koje su i dalje aktuelne na prostoru Vojvodine, i to od druge polovine 19. veka, kada se pojavljuju prvi ispiti zrelosti u srpskim gimnazijama pa do šezdesetih godina prošlog stoleća.PROČITAJTE JOŠ: Tumanski monasi još jednom oduševili Srbiju (VIDEO) Zbirkom koja će bez sumnje ući u muzeološke anale i zaslužuje da se u više navrata pojavi pred današnjom, a i budućom publikom, obuhvaćene su gimnazije u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Kikindi, Pančevu, Vršcu, Zrenjaninu, Subotici, Somboru, Beloj Crkvi, Rumi, Sremskoj Mitrovici i Bačkom Petrovcu. Reč je o srpskim, mađarskim i slovačkim gimnazijama koje imaju kontinuitet i svedoče o bogatstvu prostora današnje Vojvodine.Čarna Milinković (levo) i Ljubica Otić Gimnazije su početkom 19. veka bile najvažnije ustanove srednjoškolskog obrazovanja. Njihov prioritetni zadatak bio je obrazovanje budućih činovnika. Latinski jezik je bio neophodan, te i ne čudi što su prve gimnazije kod Srba u Habzburškoj monarhiji bile latinske. One su uglavnom bile organizovane po ugledu na protestantske škole.Gimnazijska torba, početak 20. veka Postojali su niži gramatikalni razredi i viši humanitetski, koji su se zvali još i „retorika“ i „poetika“ (potpuna gimnazija). Sedmi i osmi razred kasnijih gimnazija se učio na akademijama, ili licejima, i bio je nazvan „filozofija“. Prve latinske ili više škole nastajale su uz crkvu. Podigli su ih crkveni velikodostojnikci ili bogati građani.Tablo maturanata, Srpska velika pravoslavna gimnazija Đaci srpske nacionalnosti u Ugarskoj do polovine 19. veka nastavu su slušali na crkvenoslovenskom jeziku. Pisac prvih udžbenika na srpskom jeziku bio je vladika Platon Atanacković. Nizom reformi na promene u školstvu uticao je dr Đorđe Natošević. PROČITAJTE JOŠ: Pljačkaši i dalje ruše Jelenin grad Biti gimnazijalac u to vreme bila je stvar prestiža i privilegija bogatih porodica. Posebnim fondovima stipendirano je školovanje siromašnih đaka, kojima se na taj način pružala mogućnost da budu deo te elite. Ženska deca imala su pravo da uče privatnu gimnaziju, ali nisu pohađala nastavu sa dečacima.Razdvojeni su bili i na maturskim tabloima sve do početka 20. veka. O tome svedoči i tablo somborske gimnazije (danas nosi ime Veljka Petrovića) na kojem je osam maturanata i jedna maturantkinja.Haljine za bal povodom ispita zrelosti Što se pak gradiva na ispitu zrelosti tiče, rečit je primer Srpske velike pravoslavne gimnazije novosadske, osnovane 1810. godine, koja se danas diči imenom jednog od svojih bivših đaka, Jovana Jovanovića Zmaja. Njeni đaci sticali su status zrelosti polaganjem srpskog, matematike, istorije i stranih jezika.Iskaz o ispitu zrelosti Državne realne gimnazije u Beloj Crkvi 1920. – Iz dostupne literature može se zaključiti da je sam ispit zrelosti nosio veću težinu nego današnji, kriterijumi su bili veoma visoki – zaključuje Čarna Milinković. – Komisija i profesori zahtevali su veliko znanje. Zanimljivo je da su ondašnji gimnazijalci, nasuprot današnjim generacijama, nosili male đačke tašne koje mogu da stanu pod mišku.1930-1931. Maturanti Gimnazije u Novom Vrbasu Ispit zrelosti ili velika matura bili su značajan događaj u životu svakog mladog čoveka. To je bio onaj svečani momenat u kojem su devojke dobijale svoju prvu balsku haljinu, a dečaci – šešir i štap, kao statusno obeležje mladog čoveka koji ulazi u svet odraslih.1939-1940. Maturanti Gimnazije u Vršcu Maturski balovi ili igranke uglavnom su priređivani uz skromno posluženje, poslednje savete razrednog starešine kako da se vladaju u životu, da budu dobri i pošteni ljudi i uz obećanje da će se posle deset godina ponovo sresti u istom sastavu. Tek posle Drugog svetskog rata, javljaju se maturski balovi, u formi sličnoj današnjoj. Maturanti somborske gimnazije 1892. KARLOVAČKA NAJSTARIJA NAJSTARIJA srpska gimnazija osnovana je u Sremskim Karlovcima. Osnovatelji i finansijeri bili su mitropolit Stefan Stratimirović i trgovac Dimitrije Atanasijević Sabov. Počela je sa radom 1. novembra 1791. i imala je šest razreda – četiri niža („gramatika“), i dva viša („humaniora“). Nastavni jezik je bio latinski, a učili su se nemački, istorija, zemljopis, prirodne nauke, antropologija, rimske starine, fizika, logika i moralka. Docnije je uveden i grčki jezik. Prvi direktor gimnazije u Karlovcima bio je Andrija Gros, Slovak koji je doktorirao u Jeni.Gimnazijsko zvono s kraja 19. veka JEDAN JE VASA PUŠIBRK SRPSKA velika pravoslavna gimnazija u Novom Sadu iznedrila je brojne naše velikane, među kojima su i 44 akademika. Ipak, samo je Somborcu Vasi Pušibrku (1838-1917) pošlo za rukom da se na tablou iz 1910. godine, objavljenom povodom stogodišnjice ove škole, pojavi u trostrukoj ulozi – kao đak, profesor i direktor. MODNI ZAOKRETI GIMNAZIJALCI u 19. veku na prostoru današnje Vojvodine nisu imali uniformu. Njih su krasila odela evropskog kroja, a na glavi kačket ili šešir. Posle Prvog svetskog rata uvedene su đačke uniforme, zimske, letnje, svečane i svakodnevne. Dečaci su uglavnom nosili teget kape sa mesinganom značkom koja je obeležavala, školu, razred i odeljenje. Devojčice su nosile teget beretke sa oznakom škole i ukrasnom trakom. Uniforme su se nosile mimo škole, što je bio vid obaveze i kontrole nad omladinom. Kapa Državne muške realne gimnazije u Novom Sadu OD TABLOA DO BILBORDA OBAVEZAN deo ispita zrelosti bilo je fotografisanje za maturski tablo. Najstariji sačuvani tablo potiče iz 1889. godine, iz vremena Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu. Sa ekspanzijom fotografije, šezdesetih godina prošlog veka, razvila se moda fotografisanja pojedinih udruženja i školskih razreda, cvetalo je slikanje za tabloe. Bio je to unosan posao za fotografe. Danas se maturanti, umesto za tabloe, neretko odlučuju za bilborde.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike