Niko da svrati i upita jesmo li živi

TEŠKO mi je čim pomislim na sve što smo doživeli i što je moju porodicu snašlo. Već 24 godine smo smešteni u ovim ruševinama, ali daleko teže mi je zbog gubitka dvoje starije dece i supruga, koji je pre četiri godine preminuo od muke i tuge. Ovako nam Kosa Košević (72), koja je iz Benkovca u Hrvatskoj sa tada petočlanom porodicom izbegla na Kosmet, govori o svom životu u izbegličkoj baraci u naselju nadomak Zubinog Potoka. Iako se, kaže, nadala se da će im život daleko od ratnog vihora doneti mir i spokoj, umesto toga, njihova porodica je doživela još veće patnje. Upravo zato Kosa ne spominje život u kući bez valjanih kreveta, stolica i namirnica, u kojoj prokišnjava krov.PROČITAJTE JOŠ – UŽAS: Zapalila se zbog bolesti i nemaštine! Da bi im barem malo ulepšali dane praznika, Koševiće su obišli humanitarci sa ovog područa, jer tragedije ove porodice nikoga ne ostavlja ravnodušnim. – Mada su nam iz Komesarijata za izbeglice obećavali neku mogućnost za drugi smeštaj, to pravo ne možemo da ostvarimo bez srpskih dokumenata – priča Kosin mlađi sin Zlatko. – Iako su nam mnogi govorili da će nam pomoći oko toga, sve se nažalost završilo na obećanjima. Niko nas više, osim Ljiljane Perović, humane žene iz Zubinog Potoka, gotovo i ne obilazi. Da nas pita imamo li šta za hranu, jesmo li živi… Ona nam je ovih dana donela pune kese namirnica. Najstarijeg Kosinog sina Duška (45), koji je i po izbeglištvu radio kao vojno lice u Kuršumliji, ubili su 1999. vojnici Kfora iz Danske. Od tuge za bratom i umorna od izbegličkog života, marta 2013. godine Kosi umire i ćerka Milka(45). Godinu kasnije preminuo joj je i suprug Jovan, pa je, kako kaže, nastavila mučenički život sa sinovima, Slobodanom i Zlatkom.PROČITAJTE JOŠ – Srbi iz Hrvatske ne odriču se svoje imovine: Kad je tvoje ni smrti se ne plašiš – Iako sam nasledila suprugovu penziju, teško mi je što mi sinovi nigde ne rade – priča Kosa. – Slobodan je bolestan, dok mlađi Zlatko često ide u seču drva. Ponekad se pitam kako smo i mi uopšte preživeli. SVE BIH DALA, SAMO DA SU ŽIVI – Iako nam je velika imovina ostala u Benkovcu, sve bih dala samo da su mi sin, ćerka i suprug živi – govori Kosa dok nas ispraća iz jedne od kuća u svojevrsnom izbegličkom naselju u okolini Zubinog Potoka. Ovde je i dalje nastanjeno desetak porodica izbeglih iz Hrvatske.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike