Mira Šobajić pamti šta joj Tito rekao o Draži i u 98. godini šije košulje: Majka slavnog slikara o ratu i ljubavi

SINE, skratila sam ti košulje! Tim rečima dočekuje s vrata Mira Šobajić sina Miloša, poznatog srpskog slikara, u svom stanu pored Ateljea 212, iz kojeg puca pogled na pola Beograda. Pročitajte još: Šobajić na otvaranju izložbe svojih dela pre 45 godina (FOTO/VIDEO) Sedi za šivaćom mašinom, a ima 98 godina! – Vidim, zašto ne bih? Doduše, trebaju mi naočari – kaže vitalna Mira, ustajući od muzejskog primerka „singerice“. Nad svojim sinom, koji i sam ima 75 godina, i dalje, izdaleka, bdi. – A šta majka može drugo da radi nego da brine? To mi je jedino ostalo. Brinem, kad je na putu, da li mu je sve potaman, da li dobro vozi, je li doručkovao… Pravo da vam kažem, ne vodi baš puno računa o sebi, jede slatko, a ne bi smeo – vrti glavom krepka starica. Kaže, slabo je sluša njena momčina, pa ga pomiluje pogledom: – Uvek je spreman za akciju! Misli da stara majka stalno može da se sekira. U toj brizi došao je red i na košulje. – Doneo mi pre neki dan desetak komada. Znate, on ne nosi košulje upasane u pantalone, nego preko, da sakrije stomak. Sužavala sam ih sad, po rubu, sa strane, da budu modernije. Ovih dana sam, za svojim radnim stolom, šila i neke druge stvari – priča nam Mira. Životna priča Mirjane Šobajić, rođene Đerić, puna je zanimljivih trenutaka. Ova rođena Ličanka, sa Plitvica, stalni borac, prošla je sito i rešeto, ali osmeh je nije napustio. – Drugi svetski rat me je zatekao u Medicinskoj školi u Beogradu. Iz grada smo izašli u četvrtak, a u nedelju je bilo bombardovanje. Osetili smo da će nešto da se dogodi. Već se uveliko pričalo o tome. Otišli smo kući, u Korenicu. Tamo je već bio ustanak, i pre Komunističke partije. Ustaše su već harale i narod se digao – pamti Mirjana svaki trenutak. Pa šalje Miloša da iz sobe donese kutije sa slikama. – Trebalo je onu drugu da doneseš – blago ga prekoreva, i u isto vreme nudi voće iz činije, dok kćerka Ljiljana, nekadašnja predstavnica Jugoslavije na Mis Univerzumu 1977, ljubazno prinosi čaj. Pokazuje na knjigu „Rat i pozornica“ Žorža Skrigina. – Bila sam u partizanima, u glumačkoj ekipi. Vjeko Afrić, Žorž Skrigin, Joža Rutić i ekipa iz Zagreba su došli u Korenicu na oslobođenu teritoriju. Osnovali su sa omladinom prvu trupu, a onda još dve. Ja sam bila u prvoj. Valjda je Vjeko mislio da dobro glumim. Imali smo program s kojim smo po odredima išli kroz Liku. Već 1942. godine pola Like je bilo oslobođeno od ustaša – kaže naša sagovornica. Ubrzo je usledio i poziv da nastupe za Vrhovni štab u Drvaru. – Tada sam prvi put videla Tita. Lepo nas je primio. Pričao nam je kako je baš tih dana bio na sastanku s Dražom Mihailovićem i da nisu uspeli da se dogovore o zajedničkoj borbi. Bilo je to krajem leta 1942. – otkriva Mirjana Šobajić. Vadi fotografije iz kutije. Na jednoj, članovi putujućeg partizanskog pozorišta. Jedra Ličanka odmah uz maršala. Nedugo zatim upoznaje i budućeg supruga Vojimira Voju Šobajića, kad su u Bosnu stigle crnogorske brigade. – Obišli smo Livno, Duvno, Glamoč. Moj budući muž je bio određen da nam bude politički komesar. I tako se, u putu od mesta do mesta, rodila ljubav. Na onim fotografijama, Vojo i Mira, u ratu. Tada je, kaže, bila oslobođena velika teritorija, sve do Bihaća, gde su uglavnom nastupali. – Igrali smo poznate komade, kao što je „Sumnjivo lice“, ali je bilo i skečeva koje smo smišljali na licu mesta. Napravimo pozornicu, vojska poseda, a mi glumimo. Verovali su kao da je pravo. Pomenemo domobrane, a dva-tri partizana odmah skoče iz publike – smeška se Mira. Do Četvrte ofanzive su ostali u Bihaću. – Povlačili smo se kamionima, dok bi bilo benzina, a kad nestane, onda pešice. Voju su poslali u Liku. Tu smo se razdvojili. Krenula sam kroz Bosnu, preko Neretve. Jaka zima, sneg dva metra. Išli smo na most koji je Tito srušio, da prevari Nemce. Posle smo ispod stavili daske, da bi moglo da se prolazi. Bilo je puno ranjenika. Tad smo od košulja pravili zavoje. Prešla sam i Sutjesku, gde sam ranjena u rame. Samo me je okrznulo – stoički premotava film, s blagošću na licu. Posle Pete ofanzive, prešla je u Banijsku brigadu da bi došla kod svog Voje na Kordun. Taman kad su se našli, prekomandovan je u Slavoniju. Otišli su zajedno. Godina 1944, ona u drugom stanju. – Idemo, tako, kroz minsko polje. Ali, znali smo kako treba da hodamo. Gazimo u stopu onog ispred sebe. Bila sam tad mlada i trudnoća mi je bila jedan od najlepših perioda u životu. Mira nam otkriva i zanimljiv podatak o rođenju sina. – Ovaj momak ovde se rodio u zimu, 23. decembra 1944. godine. A on uporno i danas svugde viče da je rođen 1945! Bio je jedna od retkih preživelih beba u zbegu. Pokazuje nam sliku, u očevom naručju, kad ga je video prvi put. – Na Papuku su se nalazile bolnice i skloništa. Otišla sam s Milošem kad je bio organizovan poslednji prelaz preko Drave za Mađarsku. S druge strane su nadirale nemačke trupe. Neki Rusi su nas automobilom prebacili preko skele. Posle sam, s bebom u naručju, nastavila seljačkim kolima, od sela do sela. Kasnije sam za volanom nekog kamiona prepoznala druga iz gimnazije Velju. Usput, sve porušeno i rupe od „kaćuša“. Čekali smo da prođu vojske, pa da nastavimo. A vojski, raznih. Tako su stigli u Beograd, u januaru 1945. Tu životnim uzbuđenjima, međutim, nije bio kraj. Voju Šobajića su istog meseca postavili za vojnog atašea Jugoslavije u Parizu! Ubrzo mu se pridružio i ostatak porodice. – Odvela sam Miloša u Pariz kad je imao svega nekoliko meseci. Rat nije bio završen. Tad još nije smelo da se putuje. Leteli smo vojnim avionom. Nije išao pravo na Pariz. Morao je prvo na Marselj, jer su se usput još vodile borbe. Ponosno sam sina držala u krilu na Dan pobede 1945. na Jelisejskim poljima. Živeli su kod parka Monso. Ostali su četiri godine. Na fotografiji, majka i Miloš u njenom zagrljaju. Pariz, 1945. – To je Neji, bili smo u šetnji – konstatuje Mira koja na crno-beloj fotografiji tačno prepoznaje drvored u uglednom zapadnom pariskom predgrađu. Već tada je bila šlang dama, poprimila tanku parisku eleganciju. Ni nalik onoj jedroj Ličanki. A i ratne patnje su učinile svoje. Dugo je, zatim, živela u inostranstvu. Na slici, u balskoj haljini, u Instanbulu, sa mužem Vojom, generalnim konzulom. Pratila je, zatim, s manjim beogradskim prekidima, supruga kao ambasadora u Bukureštu, Izraelu, Avganistanu. Sve do sredine sedamdesetih, kad je u toj zemlji svrgnut kralj. Otprilike do onog trenutka kada je slikarski zov njenog sina Miloša Šobajića odveo u – Pariz. Mira se tad zaustavila u Beogradu. Pre nekoliko godina životni put ih je ponovo spojio, u istom gradu. – Izvode me, kad je rođendan ili neko slavlje. Prošetam ponekad. Slabo izlazim. Do pre nekoliko godina, išla sam redovno na pijacu – kaže majka Mira, nasmejana, u dobroj formi, pa seda za šivaću mašinu. Ostala još jedna košulja, da je porubi. USPEŠNI MIRA ima troje dece i sva su uspešna. Uz Miloša i Ljiljanu, prevodioca s engleskog jezika, ima i sina Dragana, akademskog profesora emeritusa muzike. Svi sada žive u Beogradu. OPTIMISTA PO PRIRODI VEDRINA je recept za dugovečnost, kaže Mira. – Radila sam sve kao i sav ostali svet. Ništa posebno nisam preduzimala. Probudim se oko sedam ujutro, ležem oko 11 uveče. Nisam pila, kratko sam pušila. Kod lekara uopšte nisam išla, sve do starosti. Ima nešto u genima, sigurno. I majka mi je doživela devedesetu. Ali, nisam depresivna. Optimista sam po prirodi. Nikada nisam namrgođena ili ljuta. Najvažnije u životu je brinuti o drugima i biti raspoložen.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike