ISPOVEST SLAVOLjUBA ZAKIĆA: Još traje rat četnika i partizana

POTOMAK sam Mihaila Zakića, predratnog oficira Jugoslovenske vojske, a zatim komandanta Ibarske brigade artiljerijskog diviziona Drugog kosovskog četničkog korpusa. Ponosan sam na sve što su on i Mašan Đurović od 1941, a od 1943. sa Aleksandrom Markovićem, uradili u odbrani Ibarske doline, Kopaonika i Raške od zločina Albanaca i poturica. Zvanična istorija prećutkuje činjenicu da ne bi bilo živog naroda u kosovskim selima na padinama Kopaonika da nije bilo četnika, jer su partizani u ove krajeve došli tek 1943. godine. Istina je da se sve više rasvetljavaju dugo skrivane istine, a istorija dobija i drugi ugao. Svoju porodičnu četničku dramu i tragediju slušao sam od bake Ruže. Od nje sam saznao za sva zlodela koje su partizani učinili Zakićima. Ovako, za „Novosti“, svoju ispovest počinje Slavoljub Zakić, čiji se deda-stric borio u redovima četnika, štiteći Srbe sa Ibarske doline od tamošnjih muslimana, koji su kako kaže, još tada uveliko maštali o „velikoj Albaniji“. GODIŠNjICA ČETNIČKOG MASAKRA: Pamte krvavu stazu – Srećan sam što mogu da ispričam istinu o svojim precima, o delima koje su činili, ali duboko nesrećan zbog svega što je našu familiju snašlo, kao i uostalom druge četnike, čiji se grobovi do danas ne znaju – kaže Slavoljub. – Stare fotografije i predanja moje bake svedoče da je početkom rata sedište četnika doline Ibra bilo na Lokvici, a da su za obuku koristili zaravan Krstište. Oko 1941. godine, borbe sa Albancima vodile su se kod Mitrovice kod Ceranjske rijeke. U to vreme su Albanci postavili granicu sa postajom kod sela Zemanica, a koju su uklonili četnici. KAKO naš sagovornik kaže, vojska od oko 2.000 Albanaca je tokom rata palila sva srpska sela i ubijala srpski narod od Pazara do Raške, uz pesmu „doručak u Raškoj, ručak u Kraljevu, večera u Beogradu“. U toj grupi bili su Šaban Poluža, Isa Boljetinac, Džemo Koničanin, Braća Drešević, a sve ih je koordinirao Aćif-efendija.Porodična kuća Zakića koju su partizani spalili – Isti Aćif-efendija kome su muslimani podigli spomen-ploču u Pazaru, a naša država to toleriše – kaže Zakić. – Međutim, Rašku su odbranili četnici, koje su vodili moj deda Mihailo Zakić i Mašan Đurović. U toj bici kod mesta Merćez poginulo je 12 četnika, kojima je 1942. godine narod podigao spomenik. Sedamdesetih godina ga neki lokalni komunista sklanja, pa se decenijama nije znalo šta je sa spomenikom. Danas se nalazi u Crkvi Končulj kod Raške.Četnički vojvoda u 92. došao u otadžbinu Kako porodično predanje kaže, ali i brojni istoričari, do 1943. godine partizani i četnici imali su zajedničku komandu u Raškoj. Pošto počinje da besni i građanski rat, a dve strane koje su u početku sarađivale, postaju najveći neprijatelji, dolazi do partizanske odmazde i potrage za Mihailom Zakićem. – Navodno je manja grupa Ratka Draževića, koga mnogi znaju kao upravnika „Avala filma“, koji se za života hvalio da je po Krcunovoj naredbi ubio 2.000 ljudi, vršljala po selima u okolini Ibra tražeći četnike – kaže naš sagovornik. – Početkom 1945. godine opkolili su selo Sinčište, zaselak sela Ostraće i za odmazdu prema odmetnutom četničkom komandantu Zakiću, odveli u pravcu Leška dva njegova bratanca i streljali ih. Sinovi Mihailovog brata Vojislava, koji se u to vreme nalazio u nemačkom zarobljeništvu, Prvoslav i Miloš, imali su tada 17 i 16 godina. Stariji stric Kosto ih je, po bakinom pričama, skinuo sa vešala. Prvoslav i Miloš Zakić izbegli su smrt vešanjem 1945. PORODIČNU kuću Zakića, po svedočenju našeg sagovornika, partizani su spalili, a iz nje na sneg izbačena kolevka sa najmlađim stricem Milosavom. Posle rata, pedesetih godina, sagrađena je na istom mestu druga kuća, u kojoj se rodio i Slavoljub. – Mihailo Zakić opkoljen je u maju te godine u mestu Jošanica, kod Leposavića, a sa njim je sve vreme bio i engleski oficir. Pošto ga je izdao jatak koji mu je donosio hranu, otrovao se da ne bi pao živ partizanima u ruke. Kada su ga partizani našli, iz obesti su ga raspeli na krst, terali Albance da mokre po njemu i tri dana ga javno izlagali poruzi ispred hotela „Jadran“ u Kosovskoj Mitrovici. Telo je završilo pored mitrovačkog groblja. I dok se god ne zna gde je grob moga dede, gde je grob Draže Mihailovića, kao i još mnogo četničkih grobova, rat između partizana i četnika nije završen. Istoriju su pisali partizani, pa zatim njihovi potomci. Vreme je da se istorija piše i iz drugog ugla i da se više ne prećutkuju istine. Kako kaže, Mihailovo troje mlađe dece, Darinka, Konstantin i Ananije, izbegli su streljanje partizana.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike