Heroji Velikog rata: Deda Voja je uspeo da od gladi spase mnoge svoje vojnike

ARTILjERIJA nas zasipa sa svih strana. Mnogo je poginulih i ranjenih. Velike su borbe sa Bugarima ovde u Kara Sinanu kod Kradze. Rat je toliko strašan i sve je toliko užasno, da više ne mogu ni da beležim…“ Ovo je u svom dnevniku vođenom tokom Prvog svetskog rata zapisao tada major Anđelković, koji je u bici kod Kara Sinana u Bugarskoj bio komandant bataljona gde se istakao izuzetnom hrabrošću. PROČITAJTE JOŠ: Pomen herojima na srpskom vojničkom groblju u Tijeu A sadržaj dnevnika koji porodica čuva kao svetinju, prepričava nam njegov unuk Ilija Lukačević, profesor Matematičkog fakulteta u penziji. Ponosan na svoga dedu i njegovu hrabrost, Lukačević kaže da je posle bitke kod Kara Sinana i Kokardže, 1916. godine, deda dobio Orden za hrabrost. Mnogobrojne su bile teške borbe u Velikom ratu – Kolubarska bitka, Bitka na Mačkovom kamenu, povlačenje preko Albanije… Anđelković je u svima učestvovao, a odličja su se ređala – Albanska spomenica, Karađorđeva zvezda, Orden Takovskog krsta, Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, Orden Svetog Save, Orden za hrabrost Miloša Obilića, rumunska, ruska, grčka, francuska ratna odlikovanja… Njegovi unuci, deca Anđelkovićeve kćerke Vukosave, Ilija i Stefan Lukačević, rešili su da dedina odlikovanja daju Srpskoj akademiji nauka i umetnosti na čuvanje. – Moj brat Stefan poznaje akademika Vasilija Krestića koji je insistirao na tome da dedino ordenje priključimo zbirci odlikovanja koja se nalazi u Arhivu SANU i tako je naša priča izašla na svetlost dana – priča nam Ilija Lukačević.Foto P. Milošević Pukovnik Vojislav Anđelković bio je pitomac Vojne akademije, oficir Vojske Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS, učesnik balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. – Deda je imao želju da nešto drugo studira, ali je u Vojnu školu otišao jer je porodica, inače poreklom iz Požarevca, bila vrlo siromašna, pa nije mogla da mu priušti školovanje, a Vojna akademija je bila besplatna – kaže Lukačević. Tamo je Vojislav upoznao svog čuvenog prezimenjaka Milivoja Anđelkovića Kajafu, poznatog vojskovođu iz balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, koga pominje i Dobrica Ćosić u svom delu „Vreme smrti“.Foto P. Milošević – Kajafa mu je bio klasni starešina u Vojnoj školi – kaže Ilija Lukačević. – Bio je od dede stariji 12 godina. Kajafa je od 1897. do 1902, bio starešina pitomaca Vojne komande koju je pohađao i Vojislav Anđelković. Ratovi u kojima je pukovnik Anđelković učestvovao, njegove priče i uspomene, obeležili su život ove prodice: – U knjizi „Rat i mir“ našao sam dedinu zabelešku iz 1914. godine. Deda koji je tada bio na Torlaku piše: „Dok ovo čitam, austrijske haubice 305 mm bombarduju Beograd. Počeo je Prvi svetski rat.“ Naš sagovornik ispričao nam je i jednu od mnogobrojnih priča o strahotama koje su preživljavali tokom povlačenja preko Albanije: – Svuda pored puta bilo je iznemoglih vojnika. Padali su od gladi i bolesti. Deda je znao da to čeka i njegov bataljon, ukoliko ne budu imali hrane. Skupljao je namirnice, sve je čuvao i nosio sa sobom. Kada su naišli na jedan katolički manastir, tražili su da kupe hranu. Nisu im dali, ali je deda uzeo nekoliko velikih košnica meda i izdao potvrdu za to, dao je nekoliko zlatnika što su imali. Taj med ih je spasao. Deda je imao i kobilu Izabelu, ali na njoj nije jahao on, nego ranjeni i iznemogli vojnici. Na kraju je u njegovom bataljonu bilo tri puta više preživelih nego u preostala tri bataljona zajedno.Foto P. Milošević Posle je Anđelković, preko Italije, Francuske i Engleske, otišao u Rusiju, da preuzme dobrovoljce koji su želeli da ratuju na strani Srbije. Nakon rata, kaže Lukačević, kod dede su dolazili ratni saborci sa kojima je rado i dugo razgovarao. Unuka Vojislava Anđelkovića pitamo i kako je njegov deda gledao na političke prilike posle rata. – Bio je za stvaranje Jugoslavije, tada su gotovo svi bili za to – ističe Ilija Lukačević. – Ali, vrlo brzo je video da nešto ne štima. Prvo iznenađenje doživeo je već 1921. kada je kod njega došao vojnik dobrovoljac, Hrvat iz Varaždina Ivan Kralj, po zanimanju obućar, i rekao: „Kod mene niko neće da dolazi jer sam bio srpski dobrovoljac, želim da pređem u Beograd.“ Deda mu je to omogućio. Kasnije je, priča dalje Lukačević, porodica kupila malo imanje u Novom Vinodolu na hrvatskom primorju, ali deda je odlučio da ga napusti i kupi imanje u Aranđelovcu, gde je 1940. godine izgradio kuću. Danas u toj kući žive izbeglice iz Hrvatske i oni čuvaju mnogobrojne uspomene na Vojislava Anđelkovića, među njima i sablju. PROČITAJTE JOŠ: Trifun nosio ranjenog kralja – I tu sablju ćemo dati SANU na čuvanje – kaže Lukačević. Vojislav Anđelković ubio se u 99. godini života, jer je, kaže njegov unuk, ostao bez svoje generacije. – Cela njegova generacija je umrla, izgubio je društvo. I, zato se ubio. PROŠAO KROZ ALBANSKU GOLGOTU LUKAČEVIĆ nam priča da je njegov deda bio u gotovo svim važnim bitkama, prošao je i kroz albansku golgotu: – U tom strašnom povlačenju preko Albanije pokazao je izuzetnu snalažljivost koja je bila važnija od junaštva, jer je sačuvao mnogo svojih vojnika. Mnogi su se uzdali u pomoć albanskog stanovništva, Albanija je tada bila prijateljski nastrojena prema Srbiji, ali veoma siromašna zemlja, ni oni nisu imali šta da jedu. Naši vojnici morali su da se oslone na sopstvenu snalažljivost.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike