DOKUMENTI IZ VELIKOG RATA: Svedočanstvo stradanja 3.000 Srba u Aradu

MNOGO smo krvarili u svim ratovima, ali do danas nismo uspeli da, imenima i brojevima, saberemo sve naše žrtve. Zaboravom smo se ogrešili i o naše postradale civile, a samo u Velikom ratu u mnogobrojnim logorima Austrougarske, Nemačke, Bugarske i Turske, srpski narod izgubio je 900.000 žena, dece, staraca … Imali smo bezmalo trostruko više žrtava civila nego vojnika! Pročitajte još:U Parizu izložba o Srbiji u Velikom ratu Ni danas, vek od završetka Prvog svetskog rata, ne bismo imali gotovo ništa „crno na belo“ o našim civilnim žrtvama u logoru u Aradu (Rumunija) u kojem je od 1914. do polovine 1917. zatočeno i glađu umoreno 3.000 Srba, da Pavle S. Stanojević, bivši sekretar Matice srpske i nekadašnji direktor Arhiva Vojvodine nije, igrom slučaja, u podrumu Vladičanskog dvora u Temišvaru, od vlage spasao sanduke sa dokumentacijom o ovom kazamatu. Posle tri i po godine detaljnog prebiranja po rumunskim arhivima, upoređivanja i provere podataka, te dešifrovanja umrlica koje su pre jednog veka pisali logorski bolničari i lekari, Stanojevićeva knjiga „Stoleće zaborava“ u izdanju Arhiva Vojvodine, ovih dana izlazi iz štampe i prvi put donosi spisak od 3.000 naših stradalnika u Aradu. Neke procene govore da je u aradskoj kuli bilo oko 5.000 srpskih žrtava. Pročitajte još: Vinfrid Volf – Ko je kriv za Prvi svetski rat? „Novosti“, ekskluzivno, stoleće posle stradanja, donose svedočanstvo o tri hiljade srpskih duša, koje ponovo imaju imena i prezimena, godine rođenja i upokojenja. Nisu više puki statistički podatak. Među njima su deca, mlade žene u blagoslovenom stanju, vremešni muškarci, starice… Najmlađa je tromesečna beba, a najstarija Milja Tokić iz sela Rečice u istočnoj Srbiji, koja je u svojoj 106. godini izdahnula u logoru! Srpski starac (80) u lancima Kako su Austrougarskoj monarhiji mogli da naude bebe i starica Milja, zatim jednogodišnja Milica Planinčić iz Gučeva kod Rogatice, Mara Ćeranić iz Miholjača i Milica Šolaja iz Lazarića kod Gackog, a obe su imale samo po dve i po godine? Kakva su opasnost po opstanak „žuto-garne carevine“ bili dvogodišnjaci Petko Panić i Draginja Pajić iz okoline Rogatice, te devedesetogodišnjaci: Đoko Mirković iz Glasinca, Miloš Pavlović i Kiseljeva Požarevac) i Milka Filipović (Lipa kod Smedereva)? – Nikakva opasnost oni nisu mogli biti – govori nam Stanojević. – Jedini motiv za njihovo zatočeništvo bila je prilika da se dugo prisutna ideja o rešenju „srpskog problema“ najzad realizuje najsurovijim metodama i sa brutalnošću kakva do tada nije viđena u istoriji ratovanja. Posle atentata na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu, a pre nego što je objavljen rat Srbiji, Austrougarska je otpočela preventivnu meru „disciplinovanja“ nepokorenih Srba i sprečavanje njihovog eventualnog sadejstva sa srpskom vojskom. Civile iz Srbije i drugih srpskih oblasti u okviru monarhije, odvodili su u logore. Na svojoj teritoriji Austrougarska je imala oko 300 logora za ratne zarobljenike i civile i oni su „radili“ sve do kraja Prvog svetskog rata.Dovođenje srpskih civila u logor u Aradu Prvi vozovi sa srpskim internircima krenuli su ka aradskom logoru već 27. i 28. jula 1914. godine. U Pančevu i Beloj Crkvi uhapšeno je njih 170, i kao taoci otpremljeni su u Arad. Hapšenje i ubistva viđenijih Srba u BiH, krenulo je odmah posle Vidovdana. Samo u avgustu 1914. godine u aradski logor dovedeno je više od 3.000 bosanskih Srba iz Podrinja, Srebrenice, Hercegovine, ali i Mačve, Šapca, Pocerine, Požarevca i to ponajviše žena, staraca i male dece. Prema nepotpunoj dokumentaciji arhiva u Aradu, u četrdesetak dana oktobra i novembra 1915. iz Srbije je odvedeno u Arad više od 4.000 civila. Prema logorskom popisu od 16. oktobra te godine, u jednom danu stigao je transport sa 2.340 srpskih interniraca, a dva dana kasnije dovedeno je još 922 naših sunarodnika. Tokom pet meseci, u ovom logoru utamničeno je i 86 sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Odvoženi su u stočnim vagonima. Svedoci su pričali da je gladne, oskudno odevene i kundacima stražara raskrvavljene srpske civile, na putu do Arada mađarska svetina proklinjala, pljuvala i gađala kamenjem. Danima su vozovi mileli prugom prema Rumuniji. Žiteljka Arada Ana Pakurariju (1881-1963) bila je 1914. očevidac dolaska kolone srpskih civila koja se jednog hladnog zimskog dana protezala od centra varoši do Ulice Eminesku-Dorobanc: „Svi su bili gotovo bosi i iznureni. Neki su posrtali putem, pa su ih njihovi drugovi morali nositi na leđima. Oni najiznureniji umirali su na ulici.“Srpski sveštenici u kazamatu Malobrojni Srbi u Aradu pritrčavali su kolonama sunarodnika dajući im hranu i odeću. Činili su to i posle, kroz logorsku žicu, ali su im stražari zabranjivali da pomažu zatočenicima. Ljudi su umirali najčešće od gladi, dizenterije i tifusa. Hrane je bilo malo, a najčešće je to bilo meso konja koji su ubijani granatama na ratištu. Ta „hrana“ putovala je do aradskog logora nedeljama, a kada je stigla na odredište već je bila crvljiva, zaražena. Neretko, jedini obrok zatvorenicima bila je trava. Najpotresniju priču o Srpkinji umrloj na porođaju u logoru, koja je svog tek rođenog sina ostavila njegovom pradedi, takođe tu zatočenom, zabeležio je Uroš Kovinčić, aradski sveštenik: „Starac je danima preklinjao stražare za pola litre mleka za mališana, ali milosti nije bilo. Presvisnuo je sa praunučetom u naručju.“ Umrli internirci svakodnevno su sahranjivani na obližnjem donjem groblju u Aradu. Oni koji su još bili živi, ni tako poniženi i iscrpljeni, nisu potpuno gubili veru. Zabeleženo je da su pojedinci od limenih porcija pravili gusle tiho pevajući zavičajne pesme. Oni koji su uspeli da u logor prokrijumčare ponešto novca, potplaćivali su stražare da bi im oni doneli vest o tome kako se Srbija drži na frontu. Vojvoda Petar Bojović zapisao je da takvim junacima i mučenicima nova država i njihovi potomci duguju „spomenik nezaboravnosti i pijeteta“. – Dug koji je prema umrlim internircima imala srpska država trebalo je da bude ispoštovan u posle rata formiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca – kaže Stanojević. – I počelo se sa prikupljanjem imena umrlih preko Crvenog krsta u poraženim zemljama i opštinama u Srbiji i Bosni i Hercegovini, pa se stalo bez nekog obrazloženja.Foto D. Dozet -Pavle S. Stanojević donosi prvo svedočanstvo o ovim zločinima Sa velikom verovatnoćom, zaključuje autor svedočanstva „Stoleće zaborava“, može se naslutiti da su kralj Aleksandar i parlament odustali od te namere iz straha da se ne bi produbljivali nesporazumi sa Hrvatima i Slovencima, koji su većinom bili na strani Austrougarske monarhije, i kao njeni vojnici učestvovali u zločinima nad Srbima tokom rata. Za razliku od Srba, svi drugi narodi podigli su spomenike svojim civilnim žrtvama, upotpunili spiskove sa njihovim imenima. Zapovedniku aradskog logora, potpukovniku Hegedišu (komandovao je 1848. bombardovanjem Novog Sada), suđeno je posle rata, ali je oslobođen krivice uz pomoć rođaka, generala u Beču. Kad već nije otadžbina, prvo spomen-obeležje od drveta, Srbima na aradskom groblju, podigao je naš sunarodnik, pekar u tom mestu. Nipodaštavajući odnos prema srpskim žrtvama nastavljen je i u Brozovoj eri. Ovom Stanojevićevom knjigom, sto godina kasnije, samo delimično je ispravljen zaborav stradanja i mučeničke sudbine Srba civila i interniraca u Prvom svetskom ratu. PESMA UMESTO SPOMENIKA PESMU „Pokojnicima u Aradu“ napisao je 1915. aradski učitelj Vojislav Borić. On je, školujući se u somborskoj učiteljskoj školi, sedeo u klupi sa Jovanom Dučićem, koji mu je poklonio srpsku narodnu nošnju iz Hercegovine. Borić je posle bio nadzornik jedne škole u Bosni, potom upravnik imanja patrijaršije u Sremskim Karlovcima. U pesmi posvećenoj aradskim stradalnicima, on navodi da treba da se poklonimo njihovim senima: „Kandilo palimo za duše njihove, to nek nam je zavet i dužnost nas zove, jer oni su život za svoj narod dali. Ko Srbi živeli, ko Srbi pali.“Podaci umorene Milje Tokić VATIKAN PODSTICAO NA SUROVOST NEPOBITNO je utvrđeno da su austrougarske vojnike pred polazak na srpsko ratište, na surovost podsticali verski zvaničnici Katoličke crkve. Zagrebački nadbiskup Anton Bauer, pred polazak 13. zagrebačkog korpusa na ratište u Srbiju, 30. jula 1914. rekao je vojnicima: „Bog zove u boj!“ Ljubljanski biskup Jeglič, blagosiljajući vojnike, poručio je da je „Bogu ugodan boj, dakle, napred da branite katoličku Austriju od zakletih neprijatelja i neprijatelja Božjih!“ Vatikan je bio svestan da njegov oslonac, Austrougarska, „najčvršća tvrđava katoličanstva“, gubi bitku u borbi protiv pravoslavlja, pa je nemačkom caru Viljemu, papa Lav Trinaesti doslovce kazao da „Nemačka mora postati mač Katoličke crkve.“

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike