Čudesna potraga Ere Sefarda

Za državu Srbiju i sve njene institucije, on je Stevan Milovanović (35). Pred porodicom, prijateljima i Bogom, ime mu je Danijel Perahija. Istraživanje porodične prošlosti i čudesna potraga ovog rođenog Užičanina za sopstvenim identitetom otkrila mu je sefardske korene, koji su namerno skrivani od njega, a kragujevački student medicine i španskog jezika i književnosti jedan je od samo četvoro govornika odumirućeg judeošpanskog – ladino jezika u Srbiji, i najmlađi. – Tu usred Užica, u naselju Lipa, kao dečak najviše vremena sam provodio sa bakom jer su moji roditelji bili zauzeti. Ona je sa tetkama govorila nekim neobičnim jezikom. Bile su uverene da ih niko ne razume. Ladino je u kući služio za „ogovarnje“ i prikrivanje stvari koje nisu za svačije uši. Tako sam pre srpskog, kao dvogodišnji dečak najpre progovorio jevrejskošpanskim – objašnjava nesvakidašnje inteligentni Era širokog obrazovanja. – Do polaska u školu nisam mogao da saznam kojim to jezikom govorim. Uveravali su me da je reč o turskom, objašnjavajući da je prabaka došla odnekud iz Turske. Ne treba ti to, imaš ti pametnije stvari da radiš, uči srpski, govorili su mi. Kada sam u osnovnoj školi pisao domaći zadatak koristio sam tuđice, a nastavnica mi je rekla da to nisu turcizmi, kao što sam mislio, već hispanizmi. PROČITAJTE JOŠ – Heroji Mojsijeve vere Neobično je bilo i to što su kod majčine majke, bake Radojke, na slavi gosti služeni osveštanim koljivom, dok je za porodicu bilo namenjeno košer žito, ali se o ovim detaljima ćutalo. Jednostavno, deda nije hteo da se odrekne srpskih korena, pa su se slavili i jedni i drugi praznici. Nekad, tokom devedesetih, Danijelu je pod ruku došla knjiga „Miris kiše na Balkanu“ Gordane Kuić. Prvu rečenicu romana, ispisanu ladino jezikom, odmah je razumeo. Pojava španskih telenovela, učinila je da Danijel prepozna sličnosti sa jezikom kojim su se najstariji koristili u kući. Međutim, porodična barijera nije lako pala. Shvatio je Danijel da njegov život traje na dva koloseka. Ipak, baka je konačno priznala da je tajni porodični jezik jevrejskošpanski. – Shvatio sam da sam poreklom Sefard, a dileme koje sam imao razjasnio mi je sarajevski rabin Eliezer Papo. Da budem siguran, proveravao sam svoja saznanja u Granadi, kod profesora iz Španije. Onda je klupko skrivane porodične istorije počelo da se odmotava – objašnjava Danijel. – Moja prabaka bila je Jevrejka iz Novog Pazara, a cela porodica je rodom iz Soluna. Ona se udajom za Srbina odrekla porekla, što je za ono vreme bila ekscesna situacija, pa je cela porodica izgubila rabinski status. Sve se to odvijalo pred rabinskim sudom: gubitak vere, odricanje od svega, gubitak stare porodice i ugleda, brisanje dodatka Koen posle prezimena Perahija… Prabakina braća i sestre su brakove sklopili u jevrejskoj zajednici i do danas nose prezime Perahija.UŽICE MOJ DOM – TRAGAJUĆI za korenima, porodičnim i sopstvenim identitetom, proputovao sam dovoljno. Video sam sveta, a želja mi je da po završetku studija medicine i španskog jezika ostanem da živim u Užicu – kaže Danijel. Danijelov deda, kao i unuk danas, imao je dva imena. Srpsko Stevan Mutavdžić i jevrejsko Danijel Perahija. Oženio se 1931. Radojkom Mlađenović. Baka je, najverovatnije, prilikom jednog putovanja iz Užica u Sentu 1938. godine prešla na judaizam gde su se venčali po verskom obredu. U Senti je postojala Sefardska opština, tu je živeo dedin brat, koji se 1939. seli za Beograd zbog donošenja antijevrejskih zakona, pa je morao da zatvori svoju pekarsku radnju…PROČITAJTE JOŠ – Beogradske priče: U potrazi za precima Cela familija, prvo pod pritiskom asimilacije, potom nacističke okupacije, doživljava golgotu zajedno sa sefardskim zajednicama širom Balkana. Većina preživelih je emigrirala, a to je dovelo do skoro potpunog nestanka Sefarda, njihovog jezika i tradicije. Danijel, jedinac, druga je generacija Perahija u Užicu. Živi sa majkom Jelicom i ocem Miroljubom. On i majka, Jelica – Lea, pored srpskih imaju i jevrejska imena. Jedna za institucije, druga za porodicu i jevrejsku zajednicu. – Moja prabaka morala je da obavi „giur“, vratila se u veru. I ja sam svoj status regulisao pred rabinskim sudom u Parizu, da bih se uopšte prijavio u Jevrejsku opštinu – dodao je Danijel. – Danas sam član Jevrejske opštine Sarajevo. U najkraćem, ja sam Užičanin i Srbin jevrejske vere, srpski sam Sefard. KORENI Danijel sa prijateljima u Izraelu NAJMLAĐI GOVORNIK U SRBIJI, ladino jezik govore Drita Tutunović, kao izvorni govornik, i još dve žene iz Beograda. Izvorne govornike je još moguće sresti u Turskoj, gde se štampaju novine „Al Amaneser“, ima ih četvoro – petoro u Bosni, troje u Bugarskoj, dvoje u Grčkoj, jedna žena u Makedoniji. To me čini najmlađim govornikom odumirućeg, nenormiranog jevrejskošpanskog jezika na prostoru nekadašnje države – objasnio je Danijel. – Ipak, u Izraelu i u SAD postoje katedre za jevrejskošpanski jezik i književnost, pa će jezik iako odumirući, ipak biti normiran.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike