Bora i Eržika dobili naslednike

SREĆNO je selo koje u svom ataru ima krstaševo gnezdo, govorili su naši preci širom Srbije. Stara poslovica sada važi samo za Srpski Krstur, selo kod Novog Kneževca, gde živi jedini par gnezdećih orlova krstaša. Tu impozantnu pticu, s rasponom krila od dva metra, koja je vekovima širila strahopoštovanje na ovim prostorima, naš narod je toliko cenio da je postala simbol Srbije. Ali kako u nas često biva da ne čuvamo ono što imamo, orao krstaš više ne klikće sa visina srpskog neba. Sem na grbu, može se videti jedino tik uz tromeđu Srbije, Mađarske i Rumunije, u ataru Srpskog Krstura, sela na levoj obali Tise, koje u svom imenu nosi borbu hrišćanskog sveta za očuvanje svoje vere.PROČITAJTE JOŠ – JEDINI PAR ORLOVA KRSTAŠA KOJI KRASI SRPSKO NEBO: Mladunče Nada, jedna divna priča… Kao i mnogi drugi brakovi na severu Banata, i njihov je mešovit, ali to Bori i Eržiki ne smeta da čuvaju svoje gnezdo i u njemu podižu mlade ptiće. Ovih dana svu pažnju posvećuju tek rođenim mladuncima, koji još nemaju imena. Pre toga su na svet doneli Duška i Liliku, potom i Nadu, simbol opstanka i ostanka ove ugrožene vrste ptica na našim prostorima. Do pre dve decenije srpsko nebo krasilo je desetak parova orlova krstaša, ptice koja krasi grb Srbije, a danas je taj broj spao na Boru i Eržiku, o kojima u protekle tri godine brine Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije u okviru međunarodnog projekta „Panon igl lajf“, koji naša zemlja sprovodi u saradnji sa Češkom, Slovačkom, Austrijom i Mađarskom.PROČITAJTE JOŠ – Srbija bogatija za dva orla krstaša – U našoj istoriji i tradiciji oni su zauzeli važno mesto, upravo zbog toga što su nam bili najbliži od svih velikih ptica, jer dele stanište na kome su ljudi – ravnice, otvorena područja… – objašnjava Milica Mišković, koordinator projekta, dok u razbuktaloj krošnji motri na gnezdo. – Svoju blizini ljudima, orlovi krstaši su skupo platili. Oni su nizijske vrste, a staništa na kojima su živeli bila su najpogodnija za poljoprivredu. Smanjenje populacije se dešava već decenijama, otkako je poljoprivreda uzela maha i otkad su ljudi pritisli staništa. S obzirom na to da je reč o velikoj ptici, neophodna joj je specifična vrsta staništa. Pored toga što prostor mora da bude prirodan i izolovan, što je sve teže naći, mora da ima i visoka stara stabla, sa jakom i raširenom krošnjom koja može da održi gnezdo. Orao je i nazvan krstaš jer je gnezda svijao na hrastovima, koji su kod nas bili obeležavani krstom i smatrani svetim drvetom. – To je veoma teško naći, jer je drugi vid ljudskog pritiska bio da seče sve što se može iskoristiti, i zato nam nedostaju hrast i bele topole, koje prirodno rastu na ovom području. Prve godine smo imali gnezdo koje su krstaši svili na kanadskoj topoli, koja se tokom oluje kompletno izvalila iz korena sa sve gnezdom i mladuncima u njemu – seća se naša sagovornica. – Srećom, uspeli smo da spasemo mladunce. Opstanak orlova je doveden u pitanje i zbog trovanja, pre svega zbog otrovanih životinja, ka čijim lešinama ovaj predator stremi. – Zato apelujemo na građane da strogo vode računa o upotrebi pesticida i da vode računa o tome kako odlažu potencijalno otrovan materijal, jer nebrigom ne samo što ugrožavamo zaštićene vrste, već uništavamo životnu sredinu u kojoj živimo – poručuje Milica. VIZANTIJSKA TRADICIJA DVOGLAVI orao dolazi iz vizantijske tradicije, što je univerzalni simbol jedinstva – Istoka i Zapada, crkve i države. Na svojim znamenjima imali su ih austrijski carevi, Napoleon Bonaparta, pa čak i Nemci za vreme Drugog svetskog rata. Grb sa dvoglavim orlom nastao je 1882. godine prema zamisli srpskog istoričara, filologa i ministra prosvete Stojana Novakovića. Novakovićeva ideja je bila da grb obnovljene srpske kraljevine treba da se zasniva na grbu stare, srednjovekovne Srbije, time uspostavljajući simboličku vezu i kontinuitet između stare i nove kraljevine. Od 2004. godine, pored trobojke i himne „Bože pravde“, zvaničan je simbol Republike Srbije.foto N.Skenderija BEŽE OD LjUDI NIJE dozvoljeno prići gnezdu na bliže od kilometar, jer krstaš, kako objašnjavaju naši sagovornici, ima odličnu percepciju i može da oseti prisustvo čoveka sa velike daljine. – Iako deluju moćno, oni su plašljive ptice, boje se ljudi i instinktivno beže od njih. Zbog toga je proces gnežđenja dodatno osetljiv i u opasnosti od propadanja, jer nema mesta gde ljudska noga nije kročila, naročito u Vojvodini – kaže Milica.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike