Hram na Vračaru – Simbol vaskrsenja naroda

NAROD ne postoji bez svoje prošlosti, svojih svetaca, mučenika, mudraca, ratnika, bez Svetog Save. Ovo je možda više vaskrsenje nego građenje.Ove reči je, u spomen-knjigu Hrama Svetog Save na Vračaru, 6. oktobra 1986. godine, zapisao veliki srpski književnik Borislav Pekić. Zajedno sa suprugom Ljiljanom, toga dana posetio je gradilište spomen-hrama i lično se uverio u monumentalnost buduće zavetne crkve srpskog naroda. Piščeve reči iz knjige utisaka odražavaju suštinu ovog jedinstvenog verskog objekta, koji je ne samo pravoslavni hram, nego i narodni spomenik Svetom Savi. Danas je pomalo zaboravljeno s kakvim poletom je srpski narod zakoračio u poduhvat vraćanja duga ovoj ličnosti. Mnogobrojni proglasi, pozivi i apeli, još s kraja 19. veka, svedoče o opštoj želji Crkve, društva i države da se dostojnim obeležjem oduže prvom srpskom svetitelju. Prašina vremena već je pokrila i sveopštu radost Beograda, Srbije, svih srpskih krajeva tadašnje države i dijaspore osamdesetih godina kada su ponovo nastavljeni radovi na ovoj svetinji. Nastavak zidanja, podizanje kupole, montaža pozlaćenih krstova i postavljanje zvona bili su prvorazredne teme u našem društvu i događaji koji su se pratili iz dana u dan. KRIPTA ZA PATRIJARHA VARNAVUPATRIJARH srpski Varnava, kome pripadaju najveće zasluge za predratni početak izgradnje Hrama na Vračaru, imao je viziju njegove unutrašnjosti: – Hoćemo da u njemu, u mermeru, reljefima, ukrasu, mozaiku i freskama, budu izloženi sva naša istorija, život i događaji – govorio je Varnava. Život, pa i smrt 40. po redu poglavara SPC bili su neraskidivo povezani sa svetosavskim hramom. Umro je 1937. godine, a sahranjen je u maloj svetosavskoj crkvi, s planom da njegove kosti po završetku Hrama budu prenete u grobno mesto u njegovoj kripti. Patrijarh Varnava i danas počiva u južnoj apsidi male vračarske crkve, a amanet Društva za izgradnju hrama još čeka na izvršenje. U gradnji i završetku Hrama Svetog Save tadašnje generacije srpskog naroda videle su naznaku boljih vremena i ispunjenje davno preuzete roditeljske obaveze, koja se, bez obzira na sve teškoće – mora ispuniti. Mnogi su se nadali, poput Pekića, da će se uzrastanjem svetosavskog hrama uzdići i Srpska crkva, koja je dugo čamila u mraku ateizma. Bila je to i simbolična naznaka vraćanja Srba sebi, svojim korenima i svojoj kolevci. Vračarska bogomolja, treba i to reći, dugo je smatrana metaforom poslovične nedoslednosti i površnosti Srba, pa je okončanje ovog posla doživljavano i kao svojevrsni ispit istrajnosti i posvećenosti našeg naroda. Trenutak kada će srpski narod konačno dobiti svedočanstvo svoje vere, truda i upornosti nije daleko. Tačno 125 godina od kada je formulisana prva inicijativa o gradnji dostojnog spomenika Svetom Savi, njemu posvećen hram je gotovo u potpunosti završen. Čin osvećenja planiran je za jesen, kada će vračarska svetinja zasijati u svom sjaju i lepoti, pretvarajući stoletni san naših predaka u stvarnost. Jedinstveni spomenik i izraz svetosavlja, kao ključnog duhovnog obeležja Srba i njihove vere, ovaploćuje se baš u godini kada i Srpska crkva slavi veliki jubilej – 100 godina od obnove Patrijaršije. Put do ispunjenja nacionalnog zaveta, međutim, vodio je kroz nebrojena iskušenja i izazove. O tome najbolje svedoči periodizacija radova. Punih 40 godina – od 1895. do 1935, bilo je potrebno da prođe od inicijative do postavljanja prve cigle. Ovo vreme potrošeno je za afirmaciju ideje, izbor lokacije, konkurs za projekat, kupovinu zemljišta… Četiri decenije, takođe, trajao je prekid izazvan Drugim svetskim ratom, nemačkom okupacijom i komunističkim totalitarizmom. Od 1984. godine, kada je Crkva dobila saglasnost države da može da nastavi izgradnju, radovi su u više navrata usporavani, gotovo do obustave. Kada se sve sabere, pripreme i pauze trajale su neuporedivo duže nego periodi gradnje. Ideja je rođena u Kraljevini Srbiji, a posle lutanja kroz čak pet država na istom prostoru, sprovedena u današnjoj Republici Srbiji. Prvi blokovi u zidove ugrađeni su, ne slučajno, baš 1935. Te godine navršilo se 700 godina od smrti Svetog Save, pa je Crkva proglasila jubilarnom „godinom svetosavlja“. U letopisima radova ona je zavedena među najznačajnije, budući da je izgradnjom 12 metara visokih zidova hram dobio svoj oblik i jasne buduće obrise. Prvi posao na izgradnji obavljen je 10. aprila te godine, kako je zapisao paroh i starešina svetosavske crkve od 1902. do 1943. prota Mihailo Popović. Bilo je to sondiranje terena za temelje budućeg hrama.Protoneimar Hrama Branko Pešić i patrijarh German Hram je svoje prve konture dobijao po projektu profesora Bogdana Nestorovića i Aleksandra Deroka. Konkurs, drugi po redu, za idejno rešenje novog svetosavskog hrama raspisan je 1926, u vreme patrijarha Dimitrija, a u uslovima je navedeno: „Hram Svetog Save gradi se u srpsko-vizantijskom stilu, sa naglaskom na Lazarevu epohu. Uslov je da se u zamisli ne štedi, a da realizacija bude prema raspoloživom novcu i duže vreme. Autor će se tražiti na domaćem, jugoslovenskom konkursu.“ Ideja patrijarha Dimitrija bila je da vračarski hram bude svakako većih dimenzija od parohijskih crkava, ali ipak manji od Crkve Svetog Petra u Rimu, koja je uzeta kao svojevrsni etalon dimenzija budućeg objekta.Put arhitektonske vizije od prvih skica do današnjeg izgleda Hrama dobro je poznat. Stručna komisija 1930. godine odlučila je da ne dodeli prvu nagradu, a da drugu dodeli rešenju profesora Bogdana Nestorovića. Doneta je odluka da se otkupi i projekat Aleksandra Deroka, kao i da izabrano rešenje bude kombinacija vizija dvojice arhitekata. Vrsni stručnjaci, vizionari i znalci neimarskog zanata lako su se sporazumeli, napravili potrebne kompromise i sinergijom ideja došli do monumentalnog projekta kakvog danas znamo.Ceremonija osvećenja temelja 12. maja 1985. godine Ovaj posao, međutim, kao nijedan na izgradnji Hrama Svetog Save, nije završen lako i bez trzavica. Bilo je i onih koji su nezadovljni rezultatom konkursa javno napali završni projekat. Bilo je i zalaganja da se posao poveri slovenačkom arhitekti Joži Plečniku, koji je u Srbiji zapamćen po projektovanju katoličke Crkve Svetog Antuna Padovanskog na beogradskom Crvenom krstu. Na talasu kontroverzi oko izbora konačnog idejnog rešenja tražena je i arbitraža Ivana Meštrovića, umetnika čiji je angažman bio neporikosnoven u stvaranju vizuelnog identiteta jugoslovenske kraljevine. U Hramu Svetog Save na Vračaru on je, međutim, video nešto drugo – ostvarenje vizije o izgradnji jugoslovenskog Panteona, koji bi bio zajednički svim narodima i verama tadašnje države. Crkva, međutim, to nije želela. Čvrsto se držala izabranog rešenja, smatrajući da ono najbolje odražava suštinu zaveta koju je srpski narod dao svom svetitelju. Drugim rečima, izraz zahvalnosti Svetom Savi trebalo je da ostane zavetna obaveza srpskog naroda.Aleksandar Deroko Mnogo je bilo potrebno upornosti, rada i molitvi da bi se zamisao arhitekata Nestorovića i Deroka sprovela i prikazala se u svoj svojoj lepoti. Izbijanjem Drugog svetskog rata i nemačkom okupacijom, graditeljski zamah je prekinut, a započeti hram je stupio u fazu višedecenijske skrajnutosti, pa i zaborava. Ideja o njegovoj izgradnji živela je samo u Srpskoj crkvi, koja je ljubomorno čuvala svest da se među zidovima na Vračaru sreću prošlost i budućnost našeg naroda. Serijal finansijski podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike