Gordan Mihić – čovek koji je stvarao scenarije, filmske pravce i glumce

Kada neko ima impozantnu karijeru kao Gordan Mihić, teško je odabrati odakle da počnete. Međutim, prvi korak je svakako zapažanje da malo koji svetski scenarista može da se pohvali ovako značajnim opusom na međunarodnom planu, o lokalnom da i ne govorimo, i ovako žanrovski raznovrsnim rukopisom.

U epohi kada su reditelji priznati kao dominantna autorska snaga prilikom nastanka filma, Mihić spada među retke velikane, možda uz Žan Kloda Karijea i Vilijema Goldmana, koji su sa različitim rediteljima u raznim epohama postizali izvanredne uspehe, a na neki način bili i avangarda.

Kozomara

U saradnji sa Ljubišom Kozomarom, koja je trajala do 1971. godine, Mihić je postavio temelje jugoslovenskog Crnog talasa. Pisanjem scenarija za filmove međaše ovog perioda – "Buđenje pacova" i "Kad budem mrtav i beo" učestvovao je u definisanju onoga što je jugoslovenski film učinilo jednim od najuzbudljivijih tokom šezdesetih.

Na tome se nije zaustavio. Štaviše, sa Kozomarom režira film "Vrane" koji nije dobacio do velikog međunarodnog priznanja, ali gura estetiku Crnog talasa korak dalje prema crnohumornom apsurdu, dok u "Bubašinteru" Milana Jelića praktično anticipira Almodovara, pripovedajući jednu priču o nekonvencionalnom seksualnom i životnom sazrevanju kao nešto što je savršeno uobičajeno.

Ovaj period rada Mihića i Kozomare se može porediti sa najplodnijim fazama Makartnija i Lenona ili Džegera i Ričardsa, kada deluje kao da ne mogu da pogreše. Kada su krenuli svaki svojim putem, Kozomara je nastavio da piše ali sa bitno manje uspeha.

Crni talas 2.0

U prvim samostalnim radovima, Mihić kanališe iskustvo Crnog talasa ali u okviru drugačijeg rediteljskog pristupa kakav ima praški đak Goran Paskaljević u filmovima kao što su "Čuvar plaže u zimskom periodu" i "Pas koji je voleo vozove". Međutim, istovremeno to iskustvo unosi i u filmove sa mejnstrim senzibilitetom ostavljajući dubok pečat i u toj formi.

Istini za volju, prvi film koji su Kozomara i Mihić potpisali jeste bio "Zvižduk u osam" Save Mrmka, muzička revija Đorđa Marjanovića po uzoru na filmove kakve su baš tih dana i po tom principu snimali Ričard Lester i drugi angloamerički reditelji sa rok zvezdama.

To je bio čist komercijalni proizvod, bez primesa autorskog pečata koji tada nisu artikulisali. Pa ipak, i taj film zaslužuje ozbiljnu pažnju zbog izrazito velikog broja meta-detalja u kojima Mihić i Kozomara vrlo ironično pa i društveno kritički dekonstruišu tadašnju jugoslovensku pop kulturu.

No, tek kasnije u serijama poput "Kamiondžija" sa likovima Paje i Jareta ili potcenjenoj sportskoj melodrami "Tigar" Mihić vešto spaja žarnovske obrasce sa realizmom i karakterizacijama Crnog talasa.

Kao jedna od možda najzanimljivijih žanrovskih eskapada Gordana Mihića jeste "Jaguarov skok" Aleksandra Đorđevića, film koji mi je neobično drag. Ovaj film, delimično sniman u Americi, dovodi beogradske mangupe na njujorške pločnike je otac kome je bivša supruga odvela dete mora da se poveže sa našim podzemljem ne bi li je pronašao.

Osamdesete su donele brojne pokušaje da se kod nas snimi nekakva jugo-amerikana, filmovi sa ponekim američkim glumcem koji bi spojili naše lokacije i njihovu popularnost i od toga stvorili nekakav biznis i partnerstvo naših ljudi iz dijaspore i državnih preduzeća. Kada se podvuče crta, čini se da je samo "Jaguarov skok" iz 1984. godine imao i nešto da kaže i razlog da postoji.

Nova formula

U saradnji sa nekoliko reditelja, početkom osamdesetih, Mihić artikuliše jednu od najuspelijih formula jugoslovenskog filma a to su "male" porodične ili lične priče smeštene u velike istorijske događaje. Na tom fonu nastaje Paskaljevićevo "Varljivo leto ’68" koje kroz svoj spoj političke pozadine i priče o sazrevanju u izvesnoj meri anticipira Bertolučijeve "Sanjare", samo sa ozbiljnom dozom humora.

Zatim, tu se može ubrojati i "Balkan ekspres" Branka Baletića kao priča koja u sebi kombinuje komičnu vitalnost filmova o prevarantima i sitnim lopovima na tragu "Žaoke" i elegičnu priču o ratnim stradanjima i Holokaustu.

Oba navedena filma postigla su trajnu popularnost u narodu i danas se često sa radošću repriziraju.

U nastavku "Balkan ekspresa", koji mnogo bolje funkcioniše kao serija nego kao film, Mihić uzima iste junake, neke od njih čiju smo pogibiju videli oživljava na apsurdan način i pravi nešto potpuno drugačije, spoj "Otpisanih" i crnotalasovske komedije sa marginalcima.

Nastavak "Balkan ekspresa" gotovo sasvim uklanja elemente elegije i ide u pravcu često iščašene akcione komedije koja uostalom Mihiću nije sasvim strana, potpisao je između ostalog i "Povratak otpisanih" kao jedan od scenarista.

Mihićevu formulu "malih priča" u vrtlogu "velike istorije" kapitalizovao je Emir Kusturica u saradnjama sa Abdulahom Sidranom pokorivši prvo Veneciju, a posle i Kan.

Art-blokbaster

Ipak, bilo je pitanje trenutka kada će Mihić početi da piše za Kusturicu. I to se konačno desilo kada su tragom istinite priče o dečaku koji je bio prodat da krade za ciganskog "kuma" počeli da rade na "Domu za vešanje".

Film je konačno izašao 1989. godine, pobedio u Kanu i ostao kao jedan od najprepoznatljivijih pobednika u istoriji tog festivala. U ovom filmu, Mihićev osećaj za likove sa margine, ali i za apsurd u dijalogu, okolnostima i dizičkoj radnji dolazi do velikog izražaja.

Sledeća saradnja sa Kusturicom bila je na filmu "Crna mačka, beli mačor" u kome je napravljen jedan art-blokbaster, dinamična komedija snažnog rediteljskog rukopisa, sa maštovitim načinima kako da se stvori bioskopsko uzbuđenje.

Nešto kasnije, Fajt Helmer, nemački reditelj koji želi da bude Kusturica kada poraste, poziva Mihića da sarađuju i tako nastaje uspešan film "Apsurdistan".

Televizija

Goran Mihić pomalo u šali a pomalo i ozbiljno tvrdi da je počeo da radi na televiziji jer su urednici Televizije Beograd želeli da ga ućutkaju zbog oštrih kritika koje je pisao u Borbi.

Tvrdi da su očekivali da će se obrukati kao autor, ali on je ostavio iza sebe neka od najznačajnijih dela u istoriji televizije kod nas i to pre svega u formi televizijske drame.

Primera radi, Aleksandar Đorđević je 1969. godine snimio "Gospodina Foku" sa maestralnim Cicom Perovićem u glavnoj ulozi, da bi samo godinu dana kasnije tu istu dramu ekranizovala finska televizija.

Televizija Beograd je bila značajan mecena našeg dramskog stvaralaštva, a Mihić je u tom formatu ostavio nekoliko klasika u toj kući, među njima su i "Siroti mali hrčki" i "Kost od mamuta" (inače rani rediteljski rad Slobodana Šijana) zaključno sa "Dnevnikom uvreda".

Kad je o serijama reč, Mihićev opus u toj formi nalazi se u senci "Sivog doma" iz 1986. godine, za koju slobodno možemo reći da je preporodila našu kinematografiju. Ova brutalna priča o štićenicima popravnog doma donela je potpuno novu estetiku na televiziju.

Izgledala je kao moderan film svog vremena, a na ekranu je zaigrala generacija glumaca koji su ubrzo preuzeli naše ekrane i postali neprolazne zvezde. Iz "Sivog doma" izrasla je nova generacija filmadžija i glumaca, barem treća koju je Mihić izbacio u prvi plan.

Pozorište

Gordan Mihić je verovatno jedini pisac čiji su filmovi nagrađeni u Kanu, Berlinu i Veneciji, na svim jugoslovenskim filmskim festivalima, a da je usput poneo i nagradu na Sterijinom pozorju.

Mihićev pozorišni opus je bio u tesnoj vezi sa onim što je radio na filmu i televiziji tako da su njegovi komadi često posle scene završavali i na ekranu.

"Žuta", odigrana preko 200 puta u Ateljeu 212, ekranizovana je u filmu Vladimira Tadeja, kao i pomenuti Sterijin laureat – "Srećna nova 1949" koji je potom prerastao u pulskog pobednika u režiji Stoleta Popova.

Pisac

Mihić u Crni talas uvodi ljude koji ne bi trebalo da postoje u socijalizmu a ipak su tu –marginalce, gubitnike, besposličare, pripadnike seksualnih manjina i sve ostale koji su gurnuti pod tepih.

O svom opusu je govorio više u maniru književnika nego filmadžije. Scenarije je često nazivao "pričama", naglašavao je uticaj perioda sazrevanja i mladosti na ono što će kasnije krasiti njegov rukopis. Inspiraciju je često tražio u novinskim vestima o neobičnim ljudima i događajima.

Bio je među prvim scenaristima koji su odbijali da se potpišu na filmu ukoliko je bilo drastičnih promena teksta ili teških kreativnih razmimoilaženja – primeri su film "Nedeljni ručak" i serija "Vojna akademija".

Kulturni kapital najvećeg jugoslovenskog scenariste iskoristio je i za ulazak u produkciju gde je pružao priliku mladim rediteljima da rade njegove tekstove, pa su tako kod njega zanat pekli Dejan Zečević, Đorđe Milosavljević i Marko Marinković.

Kao veteran, pismom podrške ispratio je osnivanje Udruženja scenarista čiji je cilj da organizuje i zaštiti naš esnaf. Mihić je sa svoje strane napravio značajne korake na tom polju boreći se za dostojanstvo profesije.

Gordan Mihić je stvarao scenarije, a kroz njih cele filmske pravce, autore, pa na kraju krajeva i glumce. Njegova dela su filmska i televizijska azbuka svakoga ko se rodio ovde i išta pogledao u bilo kom formatu. Pa samo da je to uradio, bilo bi dosta.

(Radio-televizija Srbije)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike