Najbrže vesti u Srbiji

Dragomir Anđelković: NATO lobisti ponovo na delu

KAKO je tačno rekao čuveni američki senator Hiram Džonson (1866-1945): „Kada izbije rat, prva žrtva je istina.“ Tako je bilo u vreme kada je izrekao te reči (1917) i ostalo do danas. Međutim, izmenile su se dve stvari. Od sredine tridesetih godina prošlog veka tj. od početka ekspanzije Trećeg rajha, agresori mnogo drskije i dugotrajnije „ubijaju“ istinu. I u tome im, između ostalog, pomaže „peta kolona“ u zemljama izloženim agresiji. U tom ključu treba dešifrovati histeričnu reakciju američkog ambasadora u Srbiji i pratećeg lokalnog antisrpskog orkestra, na postavljenje nekoliko proslavljenih srpskih generala na pozicije predavača u okvirima vojnog školstva, odnosno na odgovarajuću odluku ministra Vulina i njegovu spremnost da je brani. Sve je tu logično. Kako želja onih kojima je stalo do očuvanja državnosti i slobode Srbije da buduće srpske starešine uče generali koji su 1999. hrabro branili našu zemlju od NATO mašinerije, tako i nastojanje njenih predstavnika da očuvaju tekovine svojih balkanskih zlodela. Iz svojih geopolitičkih pobuda evroatlantski centri moći su, protivno pravu i pravdi, razbili Jugoslaviju, izazvali seriju krvavih ratova, grubo gazili prava srpskog naroda i raskomadali njegov etnički i državni prostor. Da bi sebe „oprali“ i ono što su nametnuli očuvali, bilo im je i ostalo bitno da navodno nezavisna i objektivna tela legalizuju njihovo ubijanje ljudi i istine te kreiranje laži. Zato je i formiran Haški kvazitribunal, a zapravo evroatlantski ikviziciono-propagandni organ. Uz to je i drugim mirnodopskim sredstvima nastavljena agresija protiv Srba. Cilj je bio da naša svest bude preparirana, te da dubinski usvojimo spoljne parametre postmoderne okupacije. Drugim rečima, da preko srpskih medijskih i obrazovnih institucija – ako je potrebno i uz asistenciju sudova i policije – polako usvojimo agresorski kliše prema kome smo mi krivi što nas je NATO tukao. Globalni i lokalni oponenti koji su nas bombardovali i satirali tokom poslednje decenije 20. veka – od Koranskog mosta do Prizrena – mnogo snaga i sredstava uložili su u ispiranje naših mozgova. Ali, na njihovu žalost, nisu postigli ono što su hteli. Ogromna većina Srba nije zaboravila šta nam je učinjeno. Srpsko društvo oduprlo se duhovnoj okupaciji a sada je, konačno, na nedvosmislen način i država pokazala da je čak ni implicitno ne prihvata. U tome se ogleda značaj Vulinovog, kako ličnog, tako i institucionalnog, odnosa prema Lazareviću i drugim od NATO struktura proganjanim srpskim generalima. S druge strane, zbog kapaciteta da to uradi, i pre nego što je povukao takav potez, Vulin se suočio sa stigmatizacijom od ovdašnjih medijskih i drugih antisrpskih lobista. A da su oni baš to, najbolje se vidi na osnovu lika i dela Sonje Biserko. Dotična gospođa – koja se sada okomila na srpske generale i aktuelnog ministra odbrane, a u prethodnim godinama uvek stajala na stranu srpskih neprijatelja – svojevremeno je zbog toga dobila orden Red kneza Trpimira. Biserkova, koja se lažno predstavlja kao borac za ljudska prava, prihvatila je odlikovanje dodeljeno od zagrebačkih vlastodržaca, koji su izveli genocidnu akciju „Oluja“ i na druge načine pobili hiljade, a proterali stotine hiljada Srba. Posle toga nema više mesta za pretvaranje u vezi s tim šta ona i njoj slični rade i za koga! Ipak – možda će nekome to delovati paradoksalno – zbog svega toga ne treba da se ljutimo. Svako ima pravo da radi sebi i svojim poslodavcima u prilog. Samo stvari treba da prepoznamo i nazovemo pravim imenom. Srbija je toliko demokratska zemlja da omogućava da na njenoj teritoriji rade čak i lobističke ekspoziture naših lokalnih i globalnih neprijatelja. Međutim, ne smemo dopustiti da nam one manipulativno nametnu da su nosioci ideja demokratije, slobode, ravnopravnosti. Nisu! Da ponovim: nedvosmisleno se radi o tuđinskoj „petoj koloni“. Njenim lažima moramo se energično i promišljeno suprotstaviti našom istinom. Što se tiče ljutnje, i ona ima svoje mesto. Samo nju treba da usmerimo ka onima u redovima naše vlasti koji se solidarišu sa srpskim neprijateljima. Neprijatelji rade protiv nas i to je njihov posao; problem je kada oni koji su dužni da brane srpske interese to ne čine. A sramna je činjenica da suviše mnogo faktora naše vlasti nije imalo hrabrosti i morala da se solidariše sa napadnutim generalima i ministrom Vulinom. Štaviše, jedna ministarka je u jeku antisrpske histerije Kajla Skota više nego prijateljski primila američkog ambasadora u Beogradu. Da li je to normalno? Da li odbrana srpskih interesa treba da bude odraz ličnog stava i odvažnosti ili manifestacija sistematske državne politike?

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike