Bol u duši potiskuju i hranom

UTEHU u velikim količinama hrane traži sve više ljudi. Stres, neizvesnost, strah i tuga nagoni mnoge da spas potraže u obilnom jelu, koje se prekida tek kad se jave bolovi u stomaku. U Americi ovo već predstavlja ozbiljan zdravstveni problem, a u evropskim zemljama sve više zaokuplja pažnju kako pacijenata, tako i stručne javnosti. Prema poslednjim epidemiološkim podacima u susednoj Hrvatskoj čak 40.000 ljudi pati od nekog poremećaja ishrane, a sve veći broj njih od kompulzivnog prejedanja. U Srbiji o ovom problemu nema zvaničnih podataka, međutim, lekari kažu da je ovaj problem veoma rasprostranjen. Nevolja je što mnogo njih nije svesno da je reč o bolesti.PROČITAJTE JOŠ: Osnovna pravila zdrave ishrane – Ne postoje precizni podaci za Srbiju, pa čak ni za mnoge evropske zemlje – kaže za “Novosti” doktor Sanja Životić, psihijatar KBC “Dragiša Mišović”, u kome se lekari više decenija bave poremećajima ishrane. PROČITAJTE JOŠ: ISTRAŽIVANjE: Previše jedemo brzu hranu – Najviše epidemioloških istraživanja rađeno je u SAD gde se broj onih koji se obraćaju za pomoć povećava. Od ovog poremećaja u Americi pati 3,5 odsto odraslih žena, dva procenta odraslih muškaraca i 1,6 odsto adolescenata. Kod žena više je onih u mlađem odraslom dobu, dok su oboleli muškarci uglavnom srednjih godina.PROTIV SVOJE VOLjE “BING iting” se prevodi kao kompulzivno prejedanje, što samo delimično objašnjava i kliničku sliku i suštinu ovog ozbiljnog problema – kaže naša sagovornica. – Naime, reč “kompulzivno” označava neodoljiv, snažan impuls da se ponavljano obavljaju neke radnje ili rituali, uprkos svesnosti o njihovoj iracionalnosti i štetnosti. Ponašanje je protivno slobodnoj volji osobe, ona ga teško kontroliše, a sprečavanje dovodi do neizdržive napetosti i anksioznosti. Uzroci su često lančano povezani u začarani krug. ZA kompulzivno prejedanje karakteristične su epizode uzimanja ogromnih količina hrane, čak i bez prethodnog osećaja gladi. – U kratkom vremenskom roku oboleli pojede i do deset puta više hrane nego što većina ljudi unosi za obrok – objašnjava nam sagovornica. – Problem je u potpunom gubitku samokontrole, jer ta količina hrane ne dovodi do sitosti već osoba prestaje sa jelom tek kada oseti neprijatnu “prepunjenost” i druge fizičke simptome. Obično hranu uzima sama, u tajnosti, zbog jakog osećaja stida, a nakon prejedanja oseća odvratnost prema sebi, bes, krivicu i neraspoloženje. Sledi povlačenje i izbegavanje socijalnih kontakata što pogoršava već inače loše psihičko stanje i “gura” osobu u nove epizode prejedanja. Prema istraživanjima, bez obzira na to da li su vitki ili debeli, osobe koje pate od kompulzivnog prejedanja imaju značajno viši nivo anksioznosti i depresivnosti. – To može biti i uzrok i posledica – kaže doktorka Životić. – One svoju anksioznost i depresivnost nedovoljno prepoznaju i teško se sa njom suočavaju, prazninu koju osećaju pokušavaju da popune hranom i tako pomognu sebi. Fizičke tegobe nakratko umanjuju psihičku patnju. A nakon toga simptomi depresije se ili pogoršavaju ili se javljaju novi kao što su krivica, loša slika o sebi i socijalna izolacija. I tako se krug zatvara i održava. Naravno, ovo ne znači da su anksioznost i depresija uvek ključne, ali su u nekoj meri često prisutne.BULIMIJA – OSOBE koje pate od bulimije takođe imaju epizode prejedanja koje teško kontrolišu – kaže doktorka Životić. – Međutim, one prejedanje “rešavaju” povraćanjem, zloupotrebom laksativa i diuretika, preteranim vežbanjem… Osobe sa bulimijom imaju preteranu brigu o telesnoj težini i nerealnu procenu sopstvenog izgleda, uprkos tome što uglavnom imaju normalnu težinu. Osobe sa kompulzivnim prejedanjem pate zbog sopstvenog izgleda, jer su uglavnom gojazne, njihova slika sopstvenog tela nije nerealna. KOMPULZIVNO prejedanje ili “bing iting” ne ugrožava samo mentalno, već i fizičko zdravlje pacijenata, a ponekad i život. Česti su metabolički poremećaji, dijabetes, poremećaj rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem, hipertenzija, bolesti krvnih sudova. – Ne treba zanemariti ni znatno narušen kvalitet ličnog i socijalnog života, čak i ako fizičko zdravlje nije u početku bolesti drastično narušeno – objašnjava nam Životić. – Veoma je važno prepoznavanje problema obolele osobe, njegove porodice, prijatelja… Neki pacijenti smatraju da “nisu toliko bolesni da im je potrebna pomoć”. To mišljenje može poticati od potrebe da se negira realnost, uverenja da moraju da žive u patnji ili straha da će morati da se odreknu ponašanja koje ih muči, ali nekada nakratko i smiruje. Prema rečima doktorke Životić, nije svako prejedanje kompulzivno. Da bi se postavila ova dijagnoza potrebno je da se takve epizode ponavljaju bar jednom nedeljno tokom tri meseca, a prema starijim kriterijumina dijagnoza se postavljala tek ako ponašanje traje bar šet meseci, dva puta nedeljno. Podaci govore da većina gojaznih osoba ne pati od ovog poremećaja, ali da je dve trećine osoba koje imaju “bing iting” gojazno. – Neophodno je da lečenje sprovode psihijatri i psiholozi, ali je važna i saradnja sa nutricionistom, internistom i po potrebi sa lekarima drugih specijalnosti – kaže doktorka Životić. – Psihoterapijski tretman je potreban, ali nekada ne i dovoljan, te se daju i odgovarajući lekovi. Zabluda je da svako treba da se bori potpuno sam. U NOVOJ američkoj klasifikaciji bolesti ovaj poremećaj dobio je posebnu šifru, što znači ravnopravno mesto sa već poznatim poremećajima ishrane, anoreksijom i bulimijom nervozom. U sadašnjoj evropskoj klasifikaciji MKB-10, koju i mi koristimo, kompulzivno prejedanje se još uvek podvodi pod “Poremećaj ishrane, neoznačen”, ali je predloženo da se u novoj reviziji MKB-11 takođe dijagnostikuje kao poseban entitet. – Ova promena nije samo od akademskog značaja, već bi trebalo da omogući da se dijagnostici, lečenju i istraživanjima kompulzivnog prejedanja posveti veća pažnja – smatra sagovornica, inače specijalista dečje i adolescentne psihijatrije.

(Večernje novosti)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike